Пре Корнелија Кодреануа, Румунија је била насељена Сахара. Они који су се нашли између неба и земље нису имали ништа друго осим да чекају. Неко је морао доћи.

Сви смо прошли румунску пустињу, неспособни ни за шта. Презир нам се чинио напором.

Могли смо само да своју земљу посматрамо у негативном светлу. У тренуцима најлуђе наде, моментално смо њено постојање оправдавали и карактерисали као да је у питању неки добар виц. А Румунија је није била ништа више од доброг вица.

Вртели смо се око себе у ваздуху, испражњени без прошлости и садашњости, уживајући у слаткој разузданости и недостатку судбине.

Ова сиромашна земља била је велика пауза између почетка без величине и магловитих могућности. У нама је будућност стењала. У једном човеку, она је прокључала. А он, он је прекинуо слатку тишину нашег постојања и натерао нас је да постојимо. У њему су се оваплотиле врлине једног народа. Румунија могућности се кретала ка Румунији моћи.

Имао сам само неколико сусрета са Корнелијем Кодреануом. Одмах сам схватио да сам разговарао човеком који је живео у земљи марионета. Његово присуство човека није остављало равнодушним и никад се са њим нисам разилазио а да нисам био кратког даха, оног пресудног осећања који прати нечије постојање које је крунисано неизбежношћу. Зашто не бих признао да ме је обузео необичан страх, нека врста ентузијазма испуњеног слутњама?

Свет књига учинио мисе бескорисним; категорије су постале бескорисне; престиж интелигенције постао је безбојан; књижевна околишања и суптилности постала су безбојна.

Капетан није патио од основног порока такозваног румунског интелектуалца. Капетан није био „интелигентан“, био је далеко више од тога, дубокоуман и мудар.

Духовна катастрофа Румуније долази од размишљања без садржине, од интелигенције. Недостатак доследности духа претвара проблеме у елементе апстрактних игара и од духа краде његов карактер судбине. Интелигенција чак и патњу деградира и своди је на брбљање.

Али они, Капетанови људи, ретки и са теретом на леђима, устали су из Судбине. Они су створени негде, далеко. Отуда утисак о постоњају универзума срца, универзима очију и мисли.

Када сам му 1934. године рекао како би било занимљиво испричати причу о његовом животу, рекао ми је „Нисам провео живот у библиотекама. Не волим да читам. Ја стојим овде, и мислим.“

Оваква размишљања оформила су наш raison d’être. У тим мислима дишу небо и природа.

Када смо почели реализацију наших идеја, историјске основе наше земље биле су пољуљане.

Корнелију Кодреану није представљао проблем савременој Румунији. То је било превише мало. То се не би слагало са обимима његове визије, нити са нашим очекивањима. Он је представљао проблем у оним коначним линијама, у свеобухватности националног постојања. Није желео да исправи из околиша беду нашег стања, већ је хтео да представи апсолутност у свакодневно постојање Румуније. Не револуција историјског тренутка, него револуција историје. Легија је тада морала не само да створи Румунију, него и да искупи њену прошлост, подстакнута вишевековним одсуством, да спаси, надахтнута својеврсном храбро-лудошћу, огромну количину времена које је изгубљено.

Легионарска страст је израз једне реакције у лице једне несрећне прошлости. Овај народ је у свету заблистао само својом постојаношћу у несрећи. Никада није било другачије. Наша супстанција је била бескрајно негативна. Отуда немогућност превазилажења осцилације између растварајуће горчине и оптимистичног беса.

У тренутку своје малодушности и обесхрабрења, рекао сам Капетану: „Капетане, не верујем да Румунија има неку сврху у свету. Ни један догађај из њене прошлости не оправдава такве наде.“

„У праву си“, одговорио ми је. „Но, ипак постоје одређени знакови.“

„Легионарски покрет“, додао сам.

А онда ми је показао како је доживљавао васкрсење дачанских врлина. Исхватио сам да је између Дачана и Легионара постојала само пауза у нашем постојању, јер ми живимо друго рођење Румуније.

Капетан је дао сврху Румунији. Пре њега, Румун је био само Румун, односно људско ткиво које се састојало од поспаности и понизности. Легионар је Румун суштине, Румун који је опасан, неизбежност за себе и друге, бескрајно претећа људска олуја. Гвоздена гарда, фанатична шума... Легионар мора да буде човек чији понос пати од несанице.

Навикли смо на постојање половних патриота, љигавих и празних. Уместо њих, појављује се особа која је посматрала земљу и њене проблеме са једном стравичном немилосрдношћу. Постоји разлика у духовној густини.

Онај ко је земљи дао други правац, а такође и другу структуру, ујединио је у себи елементарну страст и духовну одвојеност. Његова решења важе само у непосредном и у вечном. Историја, у овом свету, не познаје визионара са практичнијим умом и таквом вештином, који су одржани душом светитеља. Једнако томе, она не познаје још један покрет у коме питање искупљења се повезује са сељаштвом. Да гради и сачува, политика и мистика, то су несумњиво ствари које су њега одвеле ка крају. Он се подједако интересовао за то како треба да изгледа једна трпезарија или менза, и за питање греха, за свакодневницу и за веру. Нико то не сме да заборави:

Капетан је био сељак успостављен у апсолутности.

Свако је веровао да га разуме. Међутим, он је измицао свима. Он је превазишао ограничења Румуније. Представио је Покрету начин живота који је превазилазио границе румунске издржљивости. Био је превелик. Човек је некада склон да верује да он није проистакао из конфликта између његове величине и наше маленкости. Међутим, ништа мање није тачно, да је време прогона створило личности на које ни најсигурнија утопија није могла да очекује.

У нацију робова увео је част, а у стоку без кичме понос. Његов утицај није обликовао само његове ученике, веч, у одређеном смислу, и његове непријатеље. Ови, ниткови, постали су чудовишта. Ово га је нагнало да буде јак, њима је наметнуо зликовачки лик. Никада не би постали бића из пакла да Капетанова величина није тражила такав негативан еквавилент Легији. Били бисмо неправедни према кољачима ако би смо их посматрали као промашај. Сви су били остварени. Да су направли корак више и сам ђаво би био љубоморан.

Око Капетана нико није остајао млак. Нека нова дрхтавица прошла је земљом. Земљу људи коју прогони оно есенцијално. Патња постаје критеријум вредности, а смрт критеријум звања. За неколико година Румунија је знала за трагичне дрхтаје срца, чији нас интензитет теши због кукавичке неисторије у трајању од хиљаду година. Човекова вера родила је један свет који превазилази Шекспирове трагедије, и то на Балкану!

На једном апсолутном нивоу, ако бих морао да бирам између Румуније и Капетана, не бих оклевао ни секунде.

После своје смрти, сваки човек је осетио да је још усамљенији, али изнад наше усамљености увећавала се и усамљеност Румуније.

Ни једно перо умочено у мастило несреће није могло описати несрећу наше судбине. Међутим, морамо бити кукавице и да тешимо себе. Изузев Исусове ничија смрт није толико одзвањала међу живима. Да ли је то неко могао заборавити? „Од сада ће Румунију водити мртвац“, рекао ми је пријатељ на обали Сене.

Овај мртвац раширио је мирис вечности преко наше људске глибе и вратио небо у Румунију.

Емил Чоран