Ви који себе украшавате овим лепим и племенитим именом, шта сте ове недеље урадили „за покрет“, да промовишете и ширите своје идеје, да помогнете и подржите оне који се залажу за оно за шта ви тврдите да је ваш идеал? Које конкретне „ствари“, велике или мале, можете приписати заслузи овог самопрокламованог „активизма“?

Шта је то што вас у овом тренутку издваја од ове слабе и аморфне масе из које ви желите да се издвојите, те се редовно хвалите са најекстремнијом жестином да нисте део овог досадног друштва? Упоређујући вашу недавну прошлост и прошлост обичне неполитизоване особе,, можете ли без срамоте тврдити да му држите лекције? Да ли сте могли више ствари да урадите, и боље? Да ли сте постигли оно што заиста може мерити вашу искреност и дубину посвећености, односно напор? Ако вам је (а ово „ви“ односно „вам“ очигледно врло често прераста у „ми“ односно „нам“) неугодно да одговорите на ова питања, вероватно знате шта морате учинити.

Бити активиста револуционарног национализма није позирање. То није обична тврдња или неки став који омогућава човеку да се осећа издвојено из масе, а истовремено живи и понаша се као и сви други.. Ово није једна од безбројних манифестација формирања тајних група у друштву - скуп оклопа и оружја, лозинки, намигивања, тајних поздрава - који у својој суштини нису ништа друго до лажни микро додаци који олакшавају издвајање из гомиле и истицању оригиналности(позитивној или негативној), што је заправо халуцинација савременог света.. То су у основи само лажна „микрочланства“ која одређеним људима омогућава да се издвоје из масе по јефтиној цени.

Бити активиста револуционарног национализма је (бар би тако требало да буде) пре свега завет. То је на првом месту условљавање сопствене личности и завет себи. Ништа колосално, то није никакво бесно бљештавило или нешто безобразно бучно, нису то никакви помпезни јуначки подвизи или којекакве куртоазне замршене исценације. То је на првом месту завет љубави, вољи, раду, строгости, ентузијазму и енергији. Наравно све ово је у мери „снаге“ једне особе и његових „могућности“ и „способности“, али да он ту „снагу“ , „могућности“ и „способности“ искористи до максимума, без непрестаних оправдања у виду „практичних потешкоћа“ и „материјалних недостатака“ којима човек покушава да оправда сопствену лењост и нерад, али за дивно чудо ове потешкоће никако да исцрпе бесмислене и беспослене дискусије те којекакве тврдње.

Ако заиста желите да будете активиста увек можете наћи времена зато – поготово у ери четрдесеточасовне (некад и четрдесетосмочасновне) радне недеље и цивилизације забаве, време је да учините нешто мало или велико што промовише наш покрет. Подсећање на ову истину о сталном правдању људи како немају времена услед посла делује детињасто наивно и помало смешно, али ипак, то је апсолутна истина у данашње време аматеризма и сталног самооправдања. Лепљење налепница, дељење летака, рад на новим члановима, учествовање у кампањи организације, уређивање билтена, трчање од врата до врата ради дистрибуције ваше штампе, то није ништа одвратно, ништа није бескорисно ако се ради са циљем, континуирано, систематски и озбиљно.

Бити активиста не значи прихватити политику чекања апокалиптичног краха берзи или емотивна предвиђања самоосвешћења нације. То значи имати једну далекосежну визину, бити доследан, радикалан и разуман (човек је разуман само када је радикалан, јер је у вери великих превирања, кризе и изазова остала само једна реалност – револуционарна), и свакодневно бити на задатку који је истовремено скроман и огроман, и наравно смислен у изградњи начина живота који одговара нашим прокламованим идеалима.

Према томе, бити активиста револуционарног национализма не значи рећи „да“ када мислите „можда“, не значи да треба да се претварате да сте нешто већ да доказујете својим примером. Не значи да треба да се надате, већ да делујете у нади. Радите, чак и скромно, чак и тајно, али увек будите озбиљни. У супротном, не оглашавајте се.