На данашњи дан навршава се 50 година од самоубиства Јукија Мишиме. Том приликом вам и преносимо обраћање његовим саборцима из организације Татенокаи пре него што је извршио сепуку.

Међу вама има и оних који су стално били с нама од оснивања наше организације и оних из пете класе који су са нама само девет месеци. Ипак, што се мене тиче, без обзира на степен вашег учешћа и искуства, сви смо другови заједничког идентитета који су превазишли разлике у годинама и намеравали су да крену ка заједничком идеалу. Као што сам често искушавао вашу решеност строгим језиком, имао сам један сан у коме се ми сви чланови уједињујемо у једно и устајемо за правду и исправни циљ, и спровођење идеје наше организације. То је управо највећи сан у мом животу. Да бисмо вратили Јапан у његово истинско и аутентично стање, морамо концентрисати сву силу Татенокаја и изнети нашу борбу

У ту сврху сте добро поднели ригорозан тренинг без икаквих жалби. У данашњој омладини мислим да не постоји нико други који би могао да себи постави чисте циљеве и да им тежи са једном темељном издржљивошћу за све физичке потешкоће као што сте то чинили ви. Изузимајући празне теорије и разговоре типичне за левичарску револуционарну омладину и претварајући тиху акцију у нашу намеру, заједно смо вежбали Пут ратника. Када за то дође време, дефинитивно ћемо доказати стварну вредност наших Татенокаја пред очима свих Јапанаца.

Међутим, погодно време за то се није појавило. Изгубљена је прилика да се дигнемо и делујемо као целина за своју идеју. Под фасадом просперитета и стабилности, Јапан из дана у дан показује канцерогене симптоме губитка сопствене душе, можда неповратно, али могли смо само да стојимо по страни и гледамо и не радимо ништа. У време када је наша акција била најпотребнија, околности су одбијале да стану на нашу страну.

Да бих представио овај непрекидни осећај бола и беса кроз деловање малог броја наших чланова и како бих што више ограничио жртве, остао ми је само један начин који је за већину вас непознат. Са моје стране то никако није било издаја вас. Иако се Татенокаи сада гаси и распушта, да није веровања да ће идеал малог броја уродити плодом за будућност свих вас који сте одрасли, како бих могао да се одлучим на такво дело? Волео бих да сви пажљиво размислите о овоме.

Чак и да Јапан потоне на дно декаденције, ви бисте били последња омладинска група у Јапану која је научила дух и стекла култивацију ратника. Кад се одрекнете својих идеала, Јапан умире.

Током свих ових година само сам размишљао и настојао да вас научим поносу човека. Искрено се надам да они који су некада припадали Татенокају никада у животу неће заборавити значење речи „Јапанци“. Оно што сте стекли у младости је богатство вашег живота и никада га не требате напустити.

Поново бих желео да изразим дубоко поштовање према вашем узвишеном идеалу и најдубље хвала што делите труд и невољу са мном.

Нека десет хиљада година живи Његово Царско Височанство!

Јукио Мишима Вођа Татенокаја Новембар, 45. година Шове