УВОД У РЕВОЛУЦИОНАРНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

РЕВОЛУЦИОНАРНИ НАЦИОНАЛИЗАМ КАО КОНТРАКУЛТУРА
November 13, 2020
ХОЗЕ АНТОНИО – ПРИСУТАН!
November 20, 2020

УВОД У РЕВОЛУЦИОНАРНИ НАЦИОНАЛИЗАМ

Познато је свима да ми Зентрописти заговарамо идеју револуционарног национализма и некакву националистичку револуцију. Међутим, често се дешава да је људима нејасно због чега ми уопште заговарамо револуцију и револуционарно деловање, и како уопште неко ко је националиста може бити револуционаран. Одговор је врло једноставан заправо, али ми желимо објаснити због чега је нама у српској држави потребна једна таква револуција и због чега ми себе не сматрамо само националистима већ тој речи додајемо придев „револуционарни“.
За почетак морамо објаснити значење самих речи „револуција“ и „национализам.
Реч револуција потиче од латинске речи revolvo што значи окретати се. У савременим језицима, и у српском између осталог, револуција је вишезначна реч која се користи у многим наукама, у свакодневном говору и у политици. У астрономији, на пример, револуција представља обртање небеских тела око других. Окретање Земље око Сунца назива се револуција. У свакодневном говору, када кажемо да је нешто револуционарно желимо рећи да то има далекосежне промене које мењају стање ствари. На пример, можемо рећи да је рок музика у свом добу била револуционарна јер је својом појавом поставила нове стандарде у популарној музици и драстично утицала на тадашњу поп културу, па и садашњу. У политикологији револуција представља преокрет, далекосежну и велику промену на политичкој сцени, или унутар политичке организације или на нивоу целог система. У Политици, Аристотел описује два типа политичких револуција: потпуни прелазак са једног уређења на друго; и измене у постојећем државном уређењу. Данас препознајемо више типова револуција. Оне могу бити културне, друштвене, политичке, економске, али можемо рећи и да постоје оне најшире – свеобухватне револуције, које су по својој снази и количини промена најутицајније од оних које сам навео. Кроз људску историју десиле су се бројне револуције које се разликују по својој далекосежности, методама, трајању и идеологији која их мотивише. Дакле, револуција не мора нужно бити комунистичка или либерална већ и националистичка, а националистичке револуције су биле чешћа појава него што се данас мисли и разматра. Револуције не морају нужно бити насилне, оне су процес. У зависности од кризе која захвата друштво, или од критичности одређене политичке струје према друштву те радикалности те струје, револуција може изгледати као хаотично преузимање власти током ког је и присутан терор над политичким неистомишљеницима. С друге стране револуције могу бити миран процес што се често заборавља. Данас на пример ми проживљавамо једну велику револуцију која се назива „сексуална револуција“. Ово је просец који се „кува“ већ дуги низ година а у овој и последњој деценији све више испливава на видело. Поборници ове идеје су левичари, феминисти и либерали, а понекад и извесни конзервативци и њихова идеја је да се потпуно промени поимање мушко-женских односа, породичних односа, полова, биолошких карактеристика људског бића. Није тајна да се револуционарни националисти налазе на противничкој страни ових идеја и да никако не подржавамо морални суноврат људског друштва. О томе ћу писати мало касније у овом тексту.
Реч национализам потиче од латинске речи natio чији је корен у речи nasci што значи „родити се“. Драгош Калајић је у својој емисији Мон Блан сјајно објаснио даље значење речи национализам користећи се једном једноставном алатком – речником. „Национализам је осећање припадности групи уједињеној заједничким расним, лингвистичким и историјским везама, и обично поистовећеној са одређеном територијом.“ тако управо гласи дефиниција национализма према речнику The Fontana Dictionary of Modern Thought. Даље Калајић објашњава: „Национализам и нација су дубоко и органски повезани, и између те две појаве постоји једна међузависна веза у смислу узрока и последице. Национализам је узрок а нација је последица. Национализам је отац, или мајка, а нација је његово чедо.“. Калајић даље цитира италијанског политиколога Ђанфранка Миља: „Има много наивности у намерама оних који би хтели да спасу нацију а да осуде национализам, уображавајући да се налазе на тачки где је једну ствар могуће одвојити од друге. Они не знају, или не опажају да је једино национализам нешто стварно а не нација, јер национализам рађа нацију а не обратно. Употребљавајући елегантније изразе, могли бисмо рећи да је нација изданак национализма. Национална солидарност је суштински духовна појава.“ Калајић такође цитира и историчара Ерика Хобсбаума који каже: „Са аналитичког становишта, национализам претходи нацији. Не праве нације државу, нити стварају национализам већ обратно. Национализам ствара нацију и њену државу.“. Ове тврдње су и те како поткрепљене праксом. Можемо слободно рећи да је српска нација постојала пре настанка државе под називом Србија. Чак и у неком ближем историјском периоду можемо видети доказ те тврдње. Осећање заједничке припадности истом пореклу, говор истог језика, сличност народног предања, историје и културе, које се одржало током османске окупације, као последицу је имало велики број српских буна против Турака од којих су свакако најпознатије Први и Други српски устанак. Да таквог заједичког осећања није било, Срби би се масовно потурчили. Постоје и много древнији примери попут Грчко-персијских ратова. Наиме, Антички Грци, Јелини, нису имали своју јединствену државу већ су живели у одвојеним полисима, али они надирање Персије виде као нешто што угрожава њихово заједничко постојање, и нешто што може заувек збрисати њихов Хеленски идентитет те зато сви заједно наступају против Персије. Није ли то национализам? Ово говорим јер не желим само да потврдим горе наведене тврдње о национализму већ и да деконструишем тврдње које долазе из марксистичких и леволибералних кругова које национализам називају буржоаском творевином насталом у периоду Француске буржоаске револуције. Дакле, национализам није идеологија, то је осећање припадности а то осећање прати и љубав према сопственом соју. Нема никакве разлике између национализма, патриотизма и родољубља. У односу на политичке идеологије национализам можемо гледати као компоненту тих идеја. Идеологија је у суштини комплексна политичка замисао која дефинише одређени став како једно друштво треба да функционише. Оне се састоје од различитих компонената и покушавају да одговоре на низ питања. Оне у себи садрже сопствено, као што већ рекох, виђење како треба да функционише једно друштво односно држава а под тиме мислим на државно уређење, друштвени поредак, моралне вредности, дефинисање солободе, и тако даље. Идеологије нису склоне наглом мењању јер је њихова суштина, захваљујући теоријској обради, зацементирана. Оне се могу фракционисати али њихова суштина остаје иста. Национализам се као таква компонента провлачио кроз многе идеологије, кроз либерализам, социјализам, комунизам и тако даље.
Велика је грешка савремених српских националиста што избегавају да се сврставају уз термин национализам или што избегавају идеолошко дефинисање својих политичких ставова. Када једна политичка групација нема јасно дефинисану идеологију онда су и ставови те групације склонији мењању. А знамо врло добро како то изгледа. Када је велики притисак медијске пропаганде на једну странку која се одродила од своје првобитне идеје, или уопште није имала идеологију, таква странка врло често ублажује или мења ставове чега смо и дан данас сведоци. Ако немате јасно дефинисану идеологију која је основа сваке политичке организације, неписана преамбула њеног статута, подложнији сте инфилтрацији од стране људи који ће желети да искористе вашу групацију у сврху својих или туђих интереса. Не смемо мешати ни програме политичких организација са идеологијама организација. Политички програм једне странке јесте њено решење за текуће проблеме, ако се тај програм одроди од првобитне идеје или остане мртво слово на папиру онда знамо да је таква странка (или организација) престала да се бори за своје идеје и поглед усмерила ка фотељама.
Недостатак једне употпуњене теоријске основе много је коштао српске националисте који константно лутају између демократије, ауторитаризма, либерализма, социјализма, капитализма, републике и монархије.
ТПостојали су покушаји да се створи једна идеологија која би била главни политички водич српским националистима. Међутим, сви ти покушаји, због недовољне теоријске грађе, недовршене дефинисаности, нису никада прерасли из покушаја у идеологију. Они су остали само на нивоу идеја.
У последњих пар пасуса, као и у овом, када кажем „националисти“ и „национализам“ мислим на политичке групације које себи стављају ту етикету. У томе је њихов проблем, они су само националисти. У политици не можете љубав као емоцију да представите као политички програм и решење за све проблеме и питања једне нације. Као што већ рекох, њихови политички програми (ако их уопште поседују) су често мањкави и склони мењању због недостатка идеологије. Због тога данас је национализам веома непопуларан у Србији као идеја те су националистичке политичке групације маргинализоване. Недостатак политичких ставова који су кохерентни и константни због своје идеологије довели су до тога да се националисти не само маргинализују већ и да се деле на више фракција а које често све заступају исте ставове. Ту додуше улогу игра и велика сујета, али то је тема за неку другу прилику. Такође, због недостатка чврсте идеологије постоји масовна политичка неписменост међу националистима и њиховим лидерима, а ту неписменост прати и политичка незрелост
Као одговор на овај проблем ми нудимо једно решење, а то је стварање једне нове идеологије која би употпунила недореченост наших претходника али и освежила националну мисао. То решење називамо идеологија револуционарног национализма. Овом кованицом ми желимо да нагласимо да је то идеологија а не пука емоција. Она значи да је сама та идеја револуционарна у смислу постављања нових стандарда у савремену али и будућу српску политичку мисао, те да она жели да у теорији направи тектонске поремећаје. Такође, тиме наглашавамо одбијање да се повинујемо мондијалистичком систему у коме живимо и његовим вредностима. Ми одбијамо вредности и решења која нуди савременост, али одбијамо и решења која нуде зарђали реакционари и конзервативци који за све године свог постојања нису успели да адекватно реагују на долазеће претње нити да од тих претњи сачувају било шта. Та мисао је трећепуташка, она се налази између левице и деснице, но то није нека нова мисао, међутим услед потпуног мрака који је бачен на идеје Трећег пута можемо слободно рећи да је ово на неки начин новитет. Идеологије Трећег пута су националистичке идеологије које одбијају дихотомију левице и деснице и те идеје сматрају застарелим. Одбијају капитализам као економски систем који уништава нацију намећући јој сурови индивидуализам, али исто тако обијамо и комунизам који на свој начин такође тежи да индивидуализује и разори једну нацију. Такође, сматрамо да је систем парламентарне демократије у коме живимо један изузетно застарели политички систем и за кога је у пракси, која траје већ више од двеста година, доказано да не функционише и да се претвара увек у олигархију и плутократију. Ми нудимо органицизам и комунитаризам. Заједништво једном речју јер нација је жива ствар, то је једна јединка, то је један велики организам који не можемо делити на политичке партије које се увек претворе у себичне интересне групе које раде за индивидуе или групе људи чији интерес врло често није у истом колосеку са интересима нације. Револуционарни национализам је по својим моралним схватањима такође револуционаран. Иако је у току једна велика сексуална револуција која тежи да пољуља досадашња схватања друштвених односа, она траје већ толико дуго и толико је узела маха да то полако постаје нормалност. Зато је повратак на природне односе међу људима и природне моралне вредности једина истинска револуција. Окретање породици, заједници, држави односно нацији, је највећа друштвена револуција која тек треба да се догоди. Револуција је и одбијање већ постојећих економских односа, како на друштвеном и државном плану тако и на међународном. Револуција је и одбијање савременог схватања државе као неког апарата који се одродио од нације и постао интересна група, супротно томе је наше становиште да су нација и држава два неодвојива појма. Револуција је противљење бесмислици и лудилу апсолутних људских слобода, јер постоји и слобода заснована на правима али и обавезама. Револуција је подухват на који се ми одважујемо, револуција у сваком смислу. Револуција је љубав према естетици, одбијању ружног и уметности ради уметности. Желимо да направимо теоријску револуцију, естетску револуцију, друштвену и политичку револуцију, свеобухватну револуцију уоквирену национализмом.
Међутим, ово и даље није идеологија већ њени обриси, њена основа. Сматрам, као и цео колектив Зентропе, да је пред нама један дугачак пут коначне израде и дефинисања ове идеје. Но наша намера је дефинитивна, објављивањем наше прве књиге, али и објављивањем овог текста ми желимо да наговестимо управо то да је наша идеја да створимо нешто ново. Ми свакако већ дуже време усмеравамо нашу мисао ка овом циљу те је сваки текст објављен на нашем сајту и нашим страницама на друштвеним мрежама усмерен ка том циљу. Ово је само увод у нешто што тек треба да буде велико.
М.Г.

Comments are closed.