ДОКТРИНА ПОРТУГАЛСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ

УЛИЦА
September 13, 2020
98 ГОДИНА ОД МАРША НА РИМ
October 28, 2020

ДОКТРИНА ПОРТУГАЛСКЕ НАЦИОНАЛНЕ ДРЖАВЕ

Сведоци смо радикалног престројавања модерне државности. На челу идеолошког преврата, као и накарадне реформе државног организма, налазе се вође народа које су нас приближиле провалији комунизма а од потпуног пада спасиле су нас експлозије националних осећања изазване проповедима и активностима националиста у послењих сто година.
Реч јесте о дужем временском периоду, али као и свака ваљана анализа, ми гледамо где је срж проблема, а не његову кулминацију чије смо сведоци данас. Тако и наша идеја треба да буде анализирана од њених почетака.
Широм Европе, током међуратног доба, ницале су бројне национал-револуционарне организације захваљујући којима је родољубива мисао удахнула свеж ваздух и остала важан такмац на политичком бојишту. Од тада, преко 60их и 70их година, али и при крају двадесетог века, па све до данас, идеја револуционарног национализма се константно развија и живи.
На почетку, односно током периода када се рађала ова идеја, прве вође идеје револуционарног национализма поставили су одређене постулате којих се и дан данас држимо. Најбољи начин за разумевање ових идеја јесте проучавање говора старих вођа у којима они излажу суштину доктрина револуционарног националузма и указују на практичне методе примене ове идеје.
Португалско искуство изградње националне државе можда је једно од најзанимљивијих и, у сваком случају, веома поучно. Национална револуција у Португалу одвијала се мирним путем и њен спасоносни ефекат на ток државног живота земље је неоспоран, јер је пред очима свих Португалија из стања моралног, економског и социјалног банкрота прешла у обнову и нормалу, осигуравајући развој свих својих националних сила и несумњив раст националног благостања. Године 1926. са свешћу о предстојећем потпуном краху, војска изводи пуч и успоставља војну диктатуру. Године 1928. Антонио де Оливијера Салазар, професор економије, млад и скроман човек, католик, позван је у владу да буде министар финансија. Већ 1930. године од постаје председавајући Савета министара владе Португаније, фактички диктатор у својој држави што остаје до краја свог живота.
Почевши од реформе државних финансија, Салазар постаје уверен да је потребно радикално реструктурирање државе. Одлучно се позабавио овим задатком и већ 1933. доноси нови Устав, формулишући темеље нове националне државе. Тада методично спроводи своју државну доктрину која је одредила садржај Устава.
Као што смо већ споменули, Салазар је по својој природи био веома скроман човек, није волео јавне наступе због чега током његове владавине није остало много говорничких наступа. Поред тога, он је пре свега био професор односно научник, те је говорио врло пажљиво, одмеравајући сваку реч и унапред предвиђајући примедбе које су се могле упутити на рачун његових идеја.
Неопходност радикалне револуције у Португалу Салазар је увидео у дубокој духовној и економској кризи која је захватила земљу заједно са целим светом.
У свом говору поводом десетогодишњице своје власти, Салазар констатује да је ментална и морална апатија завладала умовима Португалаца, што је довело до политичког и социјалног поремећаја који је угрозио само постојање државе. Стара идеологија одживела је свој век, концепти слободе, демократије, парламентаризма, права народа, универзалног братства и једнакости, еродирали су и претворили се у бесмислене рецепте, прилагодљиве свим околностима. У таквој ситуацији ни једно средство у виду реформи није могло да помогне, једини излаз била је револуција, обнављање вечних истина и враћање народу смисао људског живота.
Које су то вечне истине?
Пре свега, то је религија, неисцрпан извор духовног живота. Човек чезне за „апсолутним“ за освећење сопственог живота и за моралним јачањем друштвеног живота. Вера је дар од Бога, не може се наметнути, али не треба је прогонити, већ заштитити.
У вечну истину спадају и концепти:
1) Отаџбине, као основе здравог национализма, на основу којег се само може градити нова држава.
2) Власти, као неопходног фактора државне заједнице, схваћене као право и дужност служења народу у школи, породици, цркви, фабрици, синдикату, касарни, државној установи.
3) Породице, као главне ћелије државе, која је извор живота и моралног богатства.
4) Рада, као права и обавезе, јер особа мора имати право на рад да би живела и мора радити да би учествовала у животу друштва.
Дакле, да би се спасила држава, неопходно је направити духовни преврат и оружје за такав преврат, према Салазару, може бити само диктатура, која је, са својом концентрацијом моћи, брзином деловања, чврстином усмеравања, способна да створи у свим областима државног живота нови дух.
Салазар се отворено проглашава противником парламентаризма. „Зашто? Парламентарна демократија“, објашњава Салазар, „на континенту се претворила у партитократију, лишила је власт стабилности, створила је неред који угрожава саму државу. Савремена демократија је заборавила на људе и њихове стварне интересе. Либерализам, с друге стране, својим екстремним индивидуализмом и проповедима материјализма и интернационализма подрива темеље друштвеног живота. У међувремену, диктатура, са својом способношћу деловања, уопште није деспотски режим, већ режим јаке и поштене законитости. Њен циљ је да у земљи створи уставни закон“, што је Салазар и учинио 1933.
Дакле, коначни закључак у вези са Салазаревом диктатуром је јасан. За њега то није привремени и искључиви режим, успостављен мимо закона, у време криза у јавном животу. Не, ово је нови облик владавине, који тренутно развија свој спољни облик.
Приликом стварања нове националне државе, Салазар се морао осврнути на концепт нације, који је сматрао основом целокупне структуре. Статут о раду, објављен истовремено са Уставом, садржи следећу дефиницију нације: „Нација је морално, политичко и економско јединство, чији су циљеви и интереси изнад појединаца и њихових група“.
Салазар у својим говорима детаљније објашњава ову формулу. Нација је објективна стварност, историјска и социјална, чији се интереси морају подредити сукобљеним интересима појединаца. Према томе, „све је за нацију, а ништа против нације“. Нација је представљена као посебан организам, који укључује и коме се покоравају сви појединци и колективне формације. У срцу нације није појединац, већ породица, која служи као јединица за парохију, општину, а самим тим и за нацију. Нација је жива стварност, јер има своје циљеве, посебне независне интересе, зато њено постојање интернационализам чини неизводљивим, то подрива постојање националног јединства. Стога, будући да је изнад свих класа и партија, нација је једна и вечна. Она је та, а не појединац чије је постојање пролазно, која одређује постојање друштвеног организма. Сходно томе, национални интерес треба стављати изнад интереса појединца или групе, из чега произилази признавање дужности појединца у односу на нацију и неизбежност ограничења индивидуалне слободе.
Концепт Салазарове државе је уско повезан са концептом нације. Држава је правни израз нације у стварности њеног колективног живота. Пошто је нација дефинисана као морално, политичко и економско јединство, онда је читав живот националног организма укључен у сферу државне делатности. У овој пуноћи своје делатности, држава је ограничена моралом, законом и гаранцијама личне слободе, који представљају највишу социјалну правду. Полазећи од овога, државна власт, ограничена моралом и законом, не годи самој себи, већ испуњава своју дужност.
Једини циљ обнављања државног рада је успостављање правилно схваћеног политичког, економског и социјалног национализма, који се одликује неспорним суверенитетом јаке државе у односу на све елементе нације, државе која је престала да буде играчка и жртва партија, група, класа, секти и револуционарних завера. Све је ово суштина нове португалске државе, чија је надлежност, у поређењу са либералном државом, веома проширена.
У садашњим условима, према Салазару, сам облик владавине је небитан, али, у сваком случају, нова држава мора бити јака и способна, зашто је, пре свега, неопходно успоставити независну, стабилну и снажну извршну власт, ослобађајући је поробљавања од стране представничких институција.
Као што је горе речено, национална држава је надпартијска, и још више од тога – она негира постојање политичких странака и забрањује их. Такође говори против једнопартизма, односно стварања једне странке која би се поистоветила са државом. „Национални савез“, који у Португалу уједињује све присталице режима у својим редовима, није странка, већ културни и идеолошки савез лица које подржавају режим.
Салазар је све своје идеје о држави изнео у новом Уставу, који, како сам формулише, даје следећу слику тежњи националне државе:
„Он [Устав] успоставља морал и закон као границе сопствене суверености; захтева од државе да поштује своје гаранције које су проистекле из природних потреба, појединца, породице, синдиката и локалне самоуправе; осигурава слободу и неповредивост вере и вероисповести; упућује родитеље и њихове представнике да одгајају и образују децу; гарантује имовину, капитал и рад у њиховој друштвеној хармонији; признаје Цркву са својим организацијама и пружа јој слободу духовног деловања “.
Све ове активности државе заснивају се на сарадњи грађана у свим областима националног живота. Дужност сарадње протеже се и на област привреде, која такође потпада под контролу државе. Салазар је био, у принципу, против прекомерног мешања државе у економске активности, али он успоставља почетке самоуправне економије:
„Сматрамо својом мисијом да постигнемо да принципи правде и равнотеже одређују економски национални живот. Желимо да рад буде признат а да својина буде у хармонији са друштвом. Тежимо новој економији која се развија у складу са људском природом под покровитељством јаке државе која штити највише интересе нације, њено богатство и рад, како од ексцеса капитализма, тако и од деструктивног комунизма “.
Овај цитат јасно утврђује однос Салазарове државе према националној економији; она је координатор је економских активности појединаца организованих на професионалној основи, односно у синдикату. Иако је економска активност тиме постала елемент политике, приватно власништво је сачувано као институција која допуњује постојање породице као посебне јединице. У јавном интересу, у сфери производње, почетак приватне иницијативе је ојачан као право пролеће друштвеног напретка.
Истовремено, и почетак разумне конкуренције је очуван, али, наравно, у границама синдикалног режима. Ово последње карактерише, пре свега, затирање класне борбе и социјалистичке организација рада. Радници добијају синдикалну организацију која штити њихове интересе, али на основу националне солидарности. Рад је препознат као друштвена дужност, отуда настаје и борба против плутократије и свих врста паразитизма. Једном речју, ствара се корпоративна односно синдикалистичка држава, због чега се у први план износе активности корпорација, не само економских, већ и моралних:
„При реорганизацији синдиката не сме се изгубити из вида да су интереси производње подложни не само општим интересима националне економије, већ и духовним циљевима и духовним тежњама нације и појединаца који је чине.“
Поред ових општих питања, за потпуно разумевање Салазарове доктрине, упутно је да се дотакнемо и неких појединачних питања која он износи у својим говорима.
Салазар се у својој државној структури веома брине о заштити личности грађанина. Човек никада не може бити циљ; његова индивидуална слобода мора бити сачувана у било којој организацији. Међутим, уз сва таква уверења, Салазар не прихвата концепт слободе, какав се појављује под либералним режимима. На таквом схватању слободе, каже Салазар, немогуће је изградити политички систем у коме би била заштићена права личне и колективне слободе. Стога Салазар поставља ограничења индивидуалне слободе која су дата потребом за грађанским суживотом.
У вези са тиме, поставља се питање образовања. Салазар, полазећи од става да државни живот захтева висок ниво духовног развоја од грађана, сматра да школа треба да служи циљевима Нације, односно да образује Португалце, учећи их добром размишљању и раду. Потребан је посебан систем образовања, изграђен на принципима моралне дужности, грађанске слободе и људског братства.
Коначно, последње питање, јесте однос Салазара према комунизму. Салазар је његов одлучујући непријатељ, будући да комунизам све уништава и у својој разорној лудници не прави разлику између грешке од истине, зла од добра, правде од неправде. За њега нема историје, нема људског разума, нема части, нема породице, нема величине нације, иако његова сопствена лажна теорија у њеном спровођењу води само до ропства човека.
Салазар говори да је комунизам природна последица либерализма у његовој побуни против разума, дисциплине и ауторитета. Стога се Салазар чуди што постоје људи који, да би спасили демократију, слободу, мир и социјалну правду, желе да у себе подметну комунизам. „То нас доводи до закључка да су духови људи збуњени или да су њихове изјаве једноставно циничне.“
До каквих закључака нас доводи проучавање државне доктрине Салазара?
Творац и аутор португалског устава и сам препознаје свој систем као оригиналан и сасвим дефинитивно ограђен од фашистичке и националсоцијалистичке доктрине. Живот сваке државе је врло засебан; стога је јасно да конкретни системи државне организације сваке државе појединачно откривају више разлика него сличности. Са те тачке гледишта, да је свака држава систем за себе, не можемо се спорити са Салазаром. Али питање се поставља на сасвим другачији начин када се утврђује типичност датог државног система.
Мусолини је више пута изјавио да италијански фашизам, у својој конкретној примени у Италији, није предмет страног извоза. У овој изјави је у праву када су у питању одређене институције италијанске државе. Али, с друге стране, Мусолини такође категорички тврди да постоји универзалност фашизма. Ова позиција је такође неоспорна, јер је у свом развоју доктрина италијанског фашизма развила опште принципе који представљају типична обележја фашистичке државности, без обзира на њено специфично спровођење.
Ако доктрини португалске националне државе приступимо са ове стране, онда је то несумњиво фашистички тип. Духовни принципи Националне револуције, концепт нације као јединства које одређује суштину државе, снажне државе која у своју сферу деловања укључује целокупну целовитост колективног живота, нову корпоративну, односно синдикалистичку, економију која се покорава националном интересу, националну солидарност, уместо класне борбе, препознавање значаја социјалне дужности за рад, вођство маса - све ове особине заједничке су и италијанској и португалској државности.
Салазар види најоштрији несклад између фашизма и његове доктрине у тоталитаризму фашистичке државе. Међутим, могло би се помислити да такав закључак почива на једном неспоразуму. Нико не жели се удубљује у Мусолинијева учења о тоталитарној држави. Упркос свим његовим изјавама и протестима да не размишља о томе да држава апсорбује сав друштвени и економски живот, сви и даље тврде супротно. Фашистичка држава је тоталитарна у смислу да је у складу са читавим сложеним животом колектива људи, али уопште не тежи сузбијању појединца, већ само надокнађује појединца у најтежим достигнућима.
Доктрина изграђена на иницијативи професионалних организација и на активности организованог народа починила би самоубиство ако би и сама довела до пасивности грађанина. Мусолини каже: „Све је за државу, а ништа против државе“. Салазар одговара: „Све је за нацију, а ништа против нације“. - Која је суштинска разлика између ових формула?
Чак је и сам метод иновације уобичајен у обе доктрине. Фашизам каже: државним реформама треба сачувати здраво старо и асимиловати неопходно ново. Зар није на исти начин на који Салазар предлаже у једном од својих говора: „Из прошлости је неопходно сачувати највише истине човечанства и стицање вековног искуства, а са тиме смело бирати између обећања будућности и онога што захтева природа и неопходност нових времена“.
Одлучни порицатељ старог, непријатељ демагогије, бранилац честитости и искрености у политици, О. Салазар гради нову државу: националну и корпоративну.
И, наравно, са свом својом генијалношћу - а Салазар је заиста био геније - у својој доктрини националне државе долази до одредби универзалног фашизма, чији је творац Бенито Мусолини.

Comments are closed.