ПОСЛЕДЊИ ХИПЕРБОРЕЈАЦ

ЗЕНИТ, ПАД И СМРТ КУЛТУР-МАРКСИЗМА
June 30, 2020

ПОСЛЕДЊИ ХИПЕРБОРЕЈАЦ

Мало ко остаје равнодушан пред сликама Драгоша Калајића. Мало ко заборавља прву прочитану књигу Учитеља Идејe. Драгош Калајић био је једна од најизузетнијих личности српског револуционарног национализма, не само у новијој историји, већ у целокупном опусу српске националистичке идеје. Његово јавно деловање будило је пажњу не само у Србији, већ и по целој Европи. Живот и дело овог великана је немогуће разумети без онога што је он називао „упоришта“, а под тиме је мислио на образовање започето у гимназији, љубав према античким класицима, сликарству које је иницирала Медиала и веома рано исказано интересовање за смисао и судбину идеја. Та рана интересовања и прве храбрости, боље рећи духовна преступништва, имала су касније тачку сабирања у естетици, идејности и сликарству који теже херојском. Када је из (пост)модерне уметности нестао витешки елемент, настојао је на сваки начин да га обнови. Можда ће остати упамћена и Калајићева изјава: „Грађанин је свиња која жели да умре природном смрћу.“ „А како другачије?“, упитала се једна боркиња за демократска права.
Својом појавом, шармом, животом и целокупним делом дао је недвосмислен одговор на то питање. На свом путу духовног ратништва није знао за сенку било каквог песимизма. Ако је икада у Србији постојао уметник и мислилац који је волео и живео за младост онда је то био Драгош Калајић. Младост воли снажне и чисте слике, врле и светле примере, симболе и чудесне приче, авантуру и живот, што је до краја изражено пре свега код Калајића као сликара. Последње што је као уметник урадио, задњи траг налик је првом – повукао је вертикалну црвену линију, бесмртну архетипску нит живота, симболички израз духовне усправности о којој је толико и тако писао и коју је живео.
У Италији, познаник Езре Паунда и припадника великих римских аристократских породица у нестајању, последњи близак с бароном Јулијусом Еволом, када није било препоручљиво дружити се с њим (Евола му је пророчки рекао: „Ви ћете обновити римску идеју“), Драгош Калајић је био ратник светлости, приређивач најбољег српског издања о самурајима, борац и естета на путу свиле и сабље попут Јукија Мишиме. У његовом духу срели су се перо и мач, а већ у „Кршевини“, првој књизи, коју је објавио у двадесет петој години, наговестио је свој пут у сфере високе политике. Био је један од највећих европских синова, а замерало му се да је издао Европу, што разоткрива непознавање његових књига, текстова и слика.
Много пута су домаћи и страни интелектуалци (међу њима и Херберт Маркузе) остајали без речи, запрепашћени његовим дрским, али необоривим аргументима, што му је у честим дуелима и с више противника доносило симпатије публике. Само је он умео да емисијом „Огледало двадесетог века“, крајем седамдесетих година, испразни београдске улице. Како каже један теолошки образован његов поштовалац: „Он је духовно надмоћан, отуда такав став.“
Калајићев езотеризам и лични магнетизам долазили су, појачани, из соларне сфере, из предела где сунце, коме је сликарски тежио, никада не залази. Хтео је у црнилу рата да приреди изложбу посвећену белини и светлости, али му нису дозволили. После расправа у ударним терминима италијанске телевизије, на којој је витешки бранио Србију, његова последња самостална изложба у Риму добила је велики публицитет. Пред крај живота, успело му је оно што није могао ни у напону снаге. Водећи италијански листови посветили су му целу страну, приказујући и његово идеолошко деловање – а у Србији није могао да објављује нити да се појављује у медијима. Челници Музеја савремене уметности у Београду покренули су хајку на њега – једног од стубова новије српске уметности и теорије уметности. Оспоравања су га само уверавала у сопствену вредност, забављали су га напади који га нису заустављали у цицероновском „ватреном трку“, себи је постављао сурове захтеве па је и од својих сарадника много тражио.
Калајић је, неспорно, заиста био човек који мисли својом главом. Калајић је до краја био привржен археофутуризму, не толико историјској авангарди из које је преузео револуционарно, превратничко деловање, колико археофутуризму у дословном смислу – као уметности, политици и визији будућности. Сматрао је да млаки либерализам не може да задовољи духовне потребе неустрашиве, немирне и опоре младежи која јуриша на зору нових часова историје, за коју постоје друге речи, много веће фасцинантности. А те речи су: ред, хијерархија, дисциплина, дух… Калајић је до краја живота остао, а то је и сада за многе – оличење и идол једног дела српске, али и међународне јавности која тежи нечем вишем од меркантилног и материјалног нихилизма модерног друштва – хијерархији, традицији и историји, нематеријалном, духовном и вечном.

Comments are closed.