КРАТКО ЖИТИЈЕ ЈЕДНОГ КОМИТЕ

НЕЋЕ МОЋИ: ПАУЕЛОВО ПРОРОЧАНСТВО
June 14, 2020
КОСОВСКИ КУЛТ СМРТИ
June 28, 2020

КРАТКО ЖИТИЈЕ ЈЕДНОГ КОМИТЕ

Једне мрачне фебруарске ноћи године 1886, уз громовити прасак веће количине потпаљеног динамита и уз немоћне клетве пренеражених момака злогласног сјеничког паше Ћатовића, одлетео је у ваздух пашин господски конак.
Док су извршиоци овог дела – неки одважни младићи српски, чији родитељи годину дана раније беху пали као жртве свемоћи крволочног паше, користивши се општом пометњом неочекивано пробуђене чаршије и забуном власти, журно измицали од запаљених рушевина, тонући све дубље и дубље у ноћну помрчину, дотле су Срби Сјеничани, бунтовни и преплашени, нервозно подупирали врата својих домова столовима, столицама и другим намештајем; јер су из ранијег искуства знали да ће огорчени Турци, чим се мало приберу од првог изненађења, са ових страна навалили на њих да на њима искале свој азијатски бес, пошто им је то много лакше него да се крену у потеру за добро наоружаним и сваког тренутка на смрт спремним осветницима.
И заиста. Не беше прошло ни пуних двадесет минута од тренутка кад је експлозија затресла малену касабу, а Турци гомилама нагрнуше српским кућама као вуци кад осете мирис тора. Под тешким ударцима њихових кундака, слаба врата брзо беху поизваљивана и они се уз дивљачко халакање изгубише по неосветљеним становима несрећних Срба. Запламтеше стотине пушака, зачуше се тупи ударци по ребрима невиних домаћина, праћени заглушном кукњавом жена и језивом писком нејачи, па се најзад све утиша. Турци савладаше очајнички отпор голоруких бранилаца.
На неколико месеци иза овог догађаја, на сам дан Светог Пророка Илије, у Крагујевцу освану један Сјеничанин са женом и четворо деце, од којих најстаријем, једном живахном и кочоперном мушкарчићу округле главе и ситних црних очију, једва да имаше шест година. Тај Сјеничанин беше Алекса Поповић, сиромашни седларски мајстор. -Каква је тебе голема невоља натерала у Шумадију? – упитао је сутрадан Алексу начелник окружни, кад је овај изашао пред њега, заједно са породицом. -Побегао сам из султанове државе да спасем главу и да овде у слободи васпитам децу, јер се само тако могу осветити Турцима за све зулуме које су ми до сада чинили, - одговорио је Алекса јетким гласом, бацивши на свог првенца поглед пун наде и поуздања. -А шта су ти то Турци учинили? – питао је даље начелник благим гласом. -Стрељали су мог прадеду попа Мишка и стричеве мог покојног оца: проту Петра и трговца Косту браћу Поповиће, а мене су небројено пута злостављали, па су ме најзад оне несрећне ноћи кад наши порушише пашин двор, заједно са још стотином Срба стрпали у затвор, где су ме тукли и мучили све до пре десетак дана, кад сам, захваљујући неким пријатељима и добром бакшишу, пуштен.
Опраштајући се са Алексом, начелник који беше приметио како преморени занатлија с времена на време зауставља брижне погледе на похабаним хаљиницама и измученим лицима своје ситне дечице, додаде: -Не брини ништа Алекса. Напредна је варош у коју си дошао. Биће у њој пуно посла за тебе, тако да твоја породица неће ни у чему оскудевати. Имао је право честити Алекса кад је у почетку разговора са начелником изразио своје уверење да ће га деца моћи осветити само тако ако су буду васпитавала у слободи. Бесмртна Шумадија га заиста није поколебала у том уверењу. Она је задахнула својим бунтовним и ослободилачким дахом његовог првенца Војина, који је, развивши се временом у страшног војводу Вука, годинама успешно подривао темеље отоманског царства, светећи на тај начин не само свог оца већ све Србе које су Турци у разним временима злим делима задужили.
Под именом „Воја Туре“, како су га популарно крстили његови другови, мали Вук је одмах по доласку у Крагујевац почео да се спрема за свој јуначки позив. Предводио је своје вршњаке – дечаке из крагујевачке „Палилуле“ у бој против организованих дечјих група из других крајева вароши, а нарочито против ратоборних „Сушичана“. Од колевке навикао је на муке и патње, очеличен и прекаљен тегобним путовањем од Санџака до Шумадије, готов да пркоси и јачем од себе, он је приликом свих судара био права напаст за своје мале противнике, мада је он сам од многих био мањи. Довољно је било да се у њиховим редовима чује: „иде Воја Туре“, па да се сви разбегну као врапци кад на њих налети гладан кобац. Тако су његови „Палилулци“ увек побеђивали. Ово своје војничко знање, стечено на песковитим обалама Лепенице, Вук је употпунио у Војној академији у коју је ступио по свршетку шестог разреда крагујевачке гимназије, наоружан у њој вером у срећну звезду Србије и у снагу своје нације. Године 1901, месеца августа, по свршеном школовању у академији, Вук се вратио у Крагујевац као пешадијски потпоручник и ту остао са службом све док у Турској није избио четнички покрет. Тада је напустио команду и замакао преко границе као обичан четник, да би после извесног времена стао на чело свих четника, које је годинама водио у смрт и славу. Рођен у ропском мраку, такорећи под замахом крвавог турског јатагана, војвода Вук је био те зле среће да у најранијим годинама свог мучног детињства, кад је душа најпријемчивија за утиске, више пута са ужасом гледа како његов јадни отац, везаних руку преко леђа, посрће и пада под снажним ударцима османлијских кундака. Та чињеница, болна и грозна, била је од пресудног утицаја на доцнију Вукову борбену делатност. Њом се потпуно да објаснити и оправдати она његова смртна мржња према Турцима и осталим непријатељима слободе нашег народа, мржња која га до гроба није напуштала и која је била главни и једини извор свих оних претераности које је он за време четовања и ратовања чешће испољавао, а о којима још и данас врло радо, да не речем злонамерно, говоре они који неустрашивог војводу нису ближе познавали. Увек доследан тој мржњи, он никад није хтео да послуша другове кад су, користећи се његовим добрим расположењем, опрезно покушавали да пријатељским утицајем на њега ублаже преоштар начин борбе са непријатељем. - „Да ми даноноћно не лебди пред очима голготски страшна слика мучења мог оца, ја бих вас послушао. Овако, нека сви непријатељи иду у пакао“, - одговарао је Вук. И одлазили су многи непријатељи ђаволу или Богу. Отишао је најзад и сам Вук за њима. Али су његова херојска дела, сплетена још за време његовог живота у вечну легенду, остала да нас бар с времена на време подсећају на њега и да нас одушевљавају за несебичну службу земљи и народу.
Многобројни подвизи Вукови у ослободилачкој борби, како по величини његове личне храбрости тако и по постигнутим резултатима, равни су подвизима великих народних војвода из Карађорђевог устанка. Од познате борбе на Челопеку 1905. године, где је као четник добио борбено крштење, па преко славног Куманова, Битоља, Елбасана, Говедарника, Дуката, Самуровића Аде, Парашнице, Курјачице, Завлаке, Београда, Власине, Албаније, Кајмакчалана, Сиве Стене и Груништа, последње борбе његове, он је био страх и трепет за Турке, Аустро – Угаре, Немце и Бугаре. Кроз цео тај крвави период наше историје, без мало дванаест пуних година, он је био најхрабрији борац Србије. Увек занет мишљу да уништи противника, Вук није ни најмање штедео своје људе. Па ипак нико од њих ни у једној прилици није негодовао, јер је он, Вук, окрушаст и једар као наливен, више здепаст, увек са припасаним редеником преко похабане униформе и са карабином у десној руци, пркосно уздигнутих црних бркова, мрк и страшан, готов да убије свакога ко попусти, - био увек пред њима кад се гине. А то није мала ствар. Они који су ратовали знају да тако храброг и одлучног старешину наши војници обожавају и иду за њим као омађијани, без обзира на оне другове који у том путу остану на голој ледини са пробушеним грудима или просутим мозгом. Научен за време вишегодишњег четовања да спава под ведрим небом и да, поред одела на себи, од спеме и хране има само пушку, муницију, бомбу и торбу са парчетом окорела хлеба. Вук се у ратовима врло тешко мирио са округлим шаторима, шаторчићима, пољским кујнама, препуним ранчевима конзерви и шињелима увијеним око ранчева. Он је искрено веровао да су логорски систем становања и начин исхране у рату врло велика сметња енергичном и правилном извођењу операција. Стога је приликом гоњења потучених противничких делова наређивао да се сва сувишна опрема, па чак и храна, баца, како би се људи, ослобођени тог терета, брже кретали. Краће речено, он је све стављао на жртвеник за потпуну победу над непријатељем. Беспорочан у приватном животу, озбиљан преко сваке мере, сређен и потпуно уравнотежен, Вук није трпео раскалашан живот и испаде. Многи његови људи који нису хтели или умели да уоче ове његове особине, искусили су његов гнев; јер је он у расправљању тешких иступа био толико немилостив колико и неумитан. Нарочито су страдали они који су мислили да се у рату нешто може ућарити. Такви су подвргавани страшним казнама, па Бога ми и главе губили. Јунаке је волео, али то никад није умео да испољи, тако да многи од оних који су уживали његову љубав нису то знали. Онај који је долазио у прилику да му Вук у неком окршаку, не гледајући га, сасвим озбиљно каже: „срећна ти рана“, може бити сигуран да је заузимао много места у Вуковој витешкој души.
Положај Груниште Датум 16. новембар 1916. године
Дан облачан и с времена на време магловит. Црна Река, која се змијасто провлачи поред грунишког Виса, запљускујући га својом мутном водом, кобно хуји, као да жели да четницима наговести блискост смрти омиљеног војводе. Ровови, српски и бугарски, готово се додирују. Противници у њима међусобно се споразумевају шапатом да гласним говором један другом не би одали своје намере. Бачене бомбе узајамно враћају, грде се и препиру, али ни један ни за стопу не попушта, као да имају намеру да сви изгину. Осећа се мирис крви и задах трулог меса. На све стране виде се испревртана људска телеса, крвава војничка спрема и поломљено оружје. Али Грунишки Вис се дружи. Он тражи много већу жртву за свој пад. Војвода Вук, болно ожалошћен ранијим губицима на Кајмакчалану и Сивој Стени, мора поново да гледа смрт својих људи, који су га годинама свесрдно помагали у тешкој мисији. То је и за њега већ много. Он не жели да надживи своју команду која се сваким даном све више смањује. Са презривим осмехом на леденом лицу, он посматра напад Бугара на његов први батаљон. Повијају се танки редови четника, који се с муком одржавају против бројно јачег непријатеља. Око два часа поподне, једна Вукова чета попушта. Вук, праћен остатком најбољих јунака из одреда, напушта своје дотадашње место и кроз кишу врелог челика одлази тој чети, ставља јој се на чело и води је на јуриш. Подилазећи под саме стене на којима су начичкани Бугари, бива рањен парчетом бомбе у десну руку. Муњевитом брзином он пребацује пушку из десне у леву руку и креће даље. Четници га моле да се склони у једну оближњу увалу да би га превили. Он их одбија, уверавајући их да му рана није тешка и да је потребно овладати положајем по сваку цену. У том тренутку један брадати Бугарин, кога су четници добро видели иза једне високе стене, шаље бочно једно смртоносно зрно из своје „Манлихерке“, које погађа Вука испод десног пазуха и, пролазећи кроз срце, излази на супротну страну. Вук пада на руке својих верних четника, који га плачући носе у заклон, да га мртвог не би изрешетала бугарска зрна, која као плаха киша обасипаху жалосне остатке некада силног и моћног Вуковог одреда. Очајнички крик старог граничара, дугогодишњег ордонанса Вуковог чика Луке: „јао погибе ми командант“, огласио је целом одреду да је велико и родољубиво срце легендарног војводе престало да куца, на велику несрећу поробљене Србије и на општу радост њених непријатеља. Тако је главни носилац наше четничке акције у негдашњој Турској, витез многих рана и ордена, најхрабрији и најоданији син Отаџбине, четнички надвојвода Вук најзад заспао у слави. Оплакујући његову прерану смрт (било му је само 36 година кад је погинуо), песник популарног „Србијанског Венца“ Милосав Јелић, и сам један од Вукових потчињених команданата, с правом је могао песму посвећену Вуковој успомени да заврши овим стиховима:

...“Весели се, Бугаријо љута,

Нема више онога јунака

Ни његова шлема, ни миздрака...

Спасена си по стотину пута

Силних мука од Војводе Вука“.

Јер заиста, с Вуком се није било лако тући. Два дана после Вукове погибије, Грунишки Вис је заузет. Том приликом нађено је на месту где је он пао 150 бугарских лешева, међу којима више официрских. Ти лешеви су били најбоље воштанице које су Вукови ојађени људи могли запалити у славу његове мученичке сени. Смрт Вукова била је уједно и смрт његовог славног одреда. Спао је на свега 450 људи, од 2600, колико их је било у почетку операција на Солунском фронту, он је по наређењу надлежних расформиран, пошто више није било команданта да га својом безграничном храброшћу предводи у нове окршаје.
Пред крај месеца септембра 1923. године, Вуково трошно тело је почивало у нашем војничком гробљу у Зејтилнику крај Солуна. Тада су га његови захвални четници, који су преживели све ратне опасности, пренели у Београд и уз велике посмртне почасти сместили на вечни починак у Ново Гробље. Да ли ко од грађана великога града, који се подиже на костима оних људи, који су правилно схватили своју дужност, бар о великим празницима обилази гроб овог ненадмашног борца из најтежих дана наше бурне прошлости, да би се ту, побожним сећањем на блистава дела заслужног војводе, напојио хероизмом и очеличио вољом за свету службу родној груди? Нека уморни војвода мирно борави последњи сан на слободној обали плавог Дунава и нека му лако ћарлијање поветарца са Авале стално доноси хајдучки поздрав маћедонских гора, чије је сигурно гостопримство он годинама уживао. Венац, бесмртне славе, који је стекао, опијаће млађа покољења божанском љубављу према великој Отаџбини нашој.
Илија Трифуновић
Трновитим стазама

Comments are closed.