ИДЕАЛИ ОСВАЛДА МОЗЛИЈА

ДОМИНИК ВЕНЕР – САМУРАЈ СА ЗАПАДА
May 21, 2020
ЛИЦЕМЕРЈЕ САВРЕМЕНЕ ЛЕВИЦЕ
May 30, 2020

ИДЕАЛИ ОСВАЛДА МОЗЛИЈА

Сер Освалд Мозли био је један велики човек који је током живота прошао кроз многе успоне и падове, издан од стране својих сународника, оваплотио је у себи сва достојанства британског народа, на крају је окончао свој тужан живот пун потешкоћа и мука у готово потпуној самоћи, оставили су га сви чак и његова сопствена деца. Заборављен од свих, ипак је остао веран својим принципима и идеалима, све до самог краја свога живота.
Управо је таква личност успела да створи прави национални покрет бранивши своју земљу од канџи коминтерне и капитализма.
Освалд Мозли рођен је 16. новембра 1896. године у аристократској породици чији је мото била фраза „Legem regit“ (Традиција влада законом). Те речи чиниле су основу Мозлијеих идеала које је следио до краја свога живота. Оданост дужности била је својствена не само Освалду, већ и његовим прецима, који су, поред чињенице да су били поражени у бици код Незбија , остали верни Круни и Отаџбини. У години када је почео Велики рат, Мозли је био ученик војне школе у којој се почео бавити многим спортовима, укључујући и мачевање. Мозли није био само обичан политичар већ и спортиста. Гледајући како подмукли кајзер Вилхелм задире у независност Белгије и владавине Британије над морима света, Мозли одмах креће у ровове који бејаху машина за млевење меса. Тамо је задобио озбиљне повреде што је окончало његову војну каријеру, кајавши се до краја живота што није могао да настави учешће у заштити интереса своје нације и што није могао да помогне милионима војника у борби за пораз агресора. Упркос томе, рат је у великој мери утицао на младог хероја, тада упознавши многе своје пријатеље који се, нажалост, нису вратили на поља Албиона. Сећање на своје пале саборце ће заувек носити, заувек ће их чувати у свом срцу. Због осећаја кривице што није допринео борби за интересе своје земље, и што није стајао раме уз раме са својом ратном браћом, Мозли добија идеју да изгради нови свет, истовремено пошавши на један тежак пут политичке каријере без ослањања на популизам и испразни софизам, остајући веран себи и својој земљи. У условима у којима се налазила политичка ситуација у Британији тих година, Мозли остаје чист и духовно исправан. Био је попут витеза на белом коњу који се супротстављао корумпираним и прљавим вршњацима, те њиховим господарима чија је животна сврха била само жеђ за профитом и задовољавање њихових приземних и бедних потреба. Ти непријатељи браздали су обичан свет, сиромашне људе, пљачкајући обичне раднике. Будући да је Освалд био у табору торијеваца и лабуриста, чак је био министар једно време, он на све могуће начине покушава да реши проблеме обичног човека. Међутим, током периода када је био министар, политиканти игноришу његов предлог који је предвиђао државну интервенцију за отварање нових радних места, и то су одбили упркос чињеници да је тада у Уједињеном Краљевству било преко два милиона незапослених. Како се друштвено-економска криза погоршавала, Мозлијеви предлози постају све радикалнији. Крајем 1930. године предлаже увођење државне контроле цена хране и сировина које су увезене, али опет не добија одобрење власти. Коначно, разочаран у партократско-политикантски систем Велике Британије, нежелевши да буде у кожи неспособног министра који се сам бори против оних који раде за сопствене џепове, он оснива сопствену организацију коју је назвао „Нова странка“.
На срећу, Мозли није доживео урок Шарла Мораса, он врло брзо ствара већу организацију која одбацује принципе парламентаризма и демократије. Године 1932. Мозли одлази у Италију, где се састао са Мусолинијем лично што још више утиче на његове идеје. Њега овај пут доводи до мишљења да је потребно створити нови модел. У априлу те године Мозли распушта „Нову странку“ задржавшу омладинско крило које је постало језгро његове будуће фашистичке партије. У Британији су фашисти већ били присутни и имали су релативно добре политичке резултате, али Мозли је био тај који је могао да претвори фашизам од маргиналног покрета до револуционарне организације која делује на територији целе државе. У октобру 1932. године, он оснива Британску унију фашиста (БУФ). Рад странке заснивао се на програму који је Освалд написао где је изјавио да је неопходна замена „лажне“ демократије британском кооперативном државом, тиме проналазећи алтернативу капитализму и марксистичком социјализму.
Начинивши овај корак, Мозли је дао наду десетинама хиљада људи из Британије који су били исцрпљени Великом депресијом и делима политичара који су само погоршали терет финансијске кризе. Странка је вртоглаво постајала све популарнија, међутим ће догађаји који су се десили 7. јуна 1934. променити курс странке. БУФ је одржала масовни скуп у лондонској дворани Олимпија, којем је присуствовало преко дванаест хиљада људи. Током говора Освалда Мозлија, црвени провокатори почели су узвикивати антифашистичке пароле, али њихови покушаји да наруше атмосферу у Олимпији били су узалудни – Освалдов говор је надгласао 24 провокатора. Због тога су уљези почели да разбијају разгласе са циљем потпуног утишавања Мозлија због чега су дошли у сукоб са припадницима БУФ. Буржоаски медији су, међутим, са циљем дискредитовања Мозлија, писали да су за ове нереде били криви чланови савеза. То је знатно утицало на репутацију организације што је довело до кризе унутар њихових редова.
Четвртог октобра 1936. године, колона активиста Британске уније фашиста одлучила је да организује демонстрације против надмоћи и самовоље мањинских група британског друштва. Како би се супротставили овом маршу, неколико хиљада људи изашло је на улице Ист Енда где је колона фашиста требало да прође на челу са својим вођом. Ове протесте су организовале организације леве провенијенције попут комуниста али и саме лабуристичке странке. На улицама су биле подигнуте барикаде, десет хиљада полицајаца који су били тамо са задатком да спрече окршаје нису ни мотрили на руљу левичара. Са слабљењем БУФ, буржујска влада још више врши притисак на британске фашисте практично јој забранивши сва велика окупљања. Касних тридесетих година, у атмосфери све већих тензија на тлу Европе, Мозли предвиђа да ће избити рат и покушава да спречи учешће Британије у њему схвативши да ће то бити и крај њеног царства. Међутим, његови напори су довели до тога да БУФ буде забрањена, а он интерниран.
Не миривши се са положајем Британије након Другог светског рата, Мозли се враћа у политику оснивајући Покрет уније. Мозли се активно залагао за уједињење западноевропских земаља (због чега је ушао у спор са Отом Штрасером 1954. године). Сматрао је да је то неопходно ради сузбијања агресивних тежњи СССР у Европи. Он се залагао за изградњу сједињене војске Велике Британије и уједињене Европе која би могла да се супротстави тежњама САД и СССР. Мозли је предложио стварање паневропске владе која би решавала међуевропске проблеме, питања одбране, економске политике, финансија и националног развоја. Веровао је да ће такво наднационално тело избећи економске кризе и незапосленост, регулисати цене и зараде, што би побољшало живот Европљана. Мозлијев послератни покрет није могао да врати британски фашизам на путеве старе славе, никада није достигао разину на којој је био пре рата. Сер Освалд Мозли умире 1980. године. Умро је последњи човек у коме је почивала сва моћ и сила која је била некада врлина британског народа, умро је човек који је створио прави фашистички покрет у свим крајевима своје земље, умро је човек који истински пожелео срећу и просперитет својој земљи, оклеветан и издан од стране својих сународника којима је служио целог живота.
БУФ је имала паравојну структуру. На челу организације налазио се вођа, Освалд Мозли, који је имао неограничену моћ у организацији. После вође, хијерархијску структуру чинили су национални, окружни челници и официри. Потоњи су комбиновани у чете, водове и јединице. Чета се састојала из пет водова, вод из пет јединица, а јединицу је чинило шест људи. Људи на вишим позицијама у странци имали су право да носе униформу организације – црну кошуљу и црне (или сиве) панталоне и црне шапке. Друштвена структура БУФ није била хомогена. У редовима ове фашистичке организације могли сте срести представнике готово свих друштвених слојева британског друштва, од аристократа до незапослених, што је покрет учинило заиста националним. Симбом БУФ била је муња у кружници, што је симболизовало национални покрет који дела у кругу јединства.
Мозли је придавао велики значај институцији монархије, сматрајући да је његова обавеза да је штити, верујући да монархија не може да се одвоји од британске нације и да почива на њеном идентитету. Истовремено, лик монарха не би имао никакву улогу у управљању у Мозлијевој идеји државе, већ би сву своју моћ оставио представничком телу које би служило интересима целокупног друштва. Те реформе би изгледале овако: дводомна структура британског парламента би се задржала, али је било потребно променити његов класни, буржујски експлоатативни карактер. Дом лордова био би претворен у скупштину коју би чиниле најистакнутије личности у духовној сфери друштва (уметници, научници, верски поглавари, итд.). Доњи дом би се још драстичније променио, био би биран на професионалној а не на територијалној основи. Све политичке странке биле би распуштене јер се појавила једна која изражава интересе целог демоса. Такав парламент би решавао проблеме, а не само заташкавао, успостављајући „Диктатуру воље народа“.
На крају, треба рећи да је Британија, када је одбила свог највернијег сина, створила себи велике проблеме чије су се прве манифестације почеле догађати већ 50-их година прошлог века када долазе први мигранти из бивших британских колонија. Британска острва су данас омиљена дестинација туђина са Блиског Истока и Индије, који сада тамо живе као код куће јер их више нико не може одбити. Са сигурношћу можемо тврдити да би Мозлијева Британија била много другачија, мање потлачена од стране богатих елита и мање омражена у очима малих народа које британске политичке елите експлоатишу.

Comments are closed.