БУНТОВНИЦИ СМАРАГДНОГ ОСТРВА

ШАРЛ МОРАС И ФРАНЦУСКА АКЦИЈА
April 8, 2020
РАТНИЧКО ДРУШТВО И СРПСКИ МИЛИТАРИЗАМ
April 23, 2020

БУНТОВНИЦИ СМАРАГДНОГ ОСТРВА

Питајте било коју особу из Европе на шта их асоцира реч тероризам. Чак и поред постојећих исламистичких терористичких група, које тренутно доминирају у информационом простору, чуће се име Ирска републиканска армија (ИРА). То никога не треба да чуди јер је ово друштво љубитеља експлозива и унутрашњих шизми, који намеравају да збуне свакога ко се усуди да се дубље занима њиховом историјом. Oво није само још један актер на сцени радикалне политике, ово је такође и поп феномен светских размера.
Колико је само филмова снимљено у којима се припадници ИРА појављују као добри или лоши момци? У тим филмским остварењима често је приказан човек са трагичном прошлошћу који преноси велику количину оружија у своју отаџбину, док се у међувремену гледалац често поистовећује и симпатише последњу битку у коју улазе ови момци те њихову пропаст и гладовање у затвору.
Не привлачи само драматичан одјек који окружује делање ИРА, већ и карактеристични стил: графити, мурали посвећени палим борцима, фантомке и беретке, слике девојака са пушкама у руци – све то заједно створило је једну специфичну естетику која је заправо органски наставак културе слободољубивих Ираца.
Велики број музичких нумера био је производ креативности окружења које је директно било повезано са ИРА, а често је то могло бити и дело независног сентимента који је глорификовао бунтовничку судбину која је стајала насупрот униформи британских војника. Чак и ако ништа од овога не вреди на тезгама реалполитичког света данашњице, сама чињеница да једна организација има историју борбе која траје сто година довољна је да убеди особу да је она вредна његове пажње. Упознајмо се зато са неким од бројних страница историје ИРА и покушајмо да развежемо загонетни идеолошки чвор који је део ИРА.
Врло често долазимо на помисао да постоји једна велика сличност између судбина наша два народа – ирског и српског. У томе има истине. Ирски народ је, са једне стране био под британском окупацијом више векова и дан данас се бори са наслеђем те окупације (запостављен матерњи језик, окупиране територије...), док са друге стране имамо Србију која је исто тако била под вишевековном османском окупацијом и и даље се бори са наслеђем те окупације односно османском заоставштином. Може се рећи да су оваква поређења просто ушла у навику с обзиром да широм света постоје народи који се боре за своје право на самоопредељење. Међутим, паралеле између српске и ирске историје и даље имају своју тежину. Поред пролонгиране борбе против вечитог непријатеља, постоје и друга страдања која су слична у оба народа. И један и други су претрпели бројне покушаје непријатеља да их истребе. Велика глад која се десила 1845. године убила је велики број људи а пред тога се велики број људи иселио у САД што се после показало као корисно током оружане борбе ИРА. Такође, можемо испратити доста интересантну позицију Ираца током оба светска рата. Током Првог, масовно су бојкотовали британску мобилизацију јер нису разумели због чега треба да гину за слободу Белгије за коју се борила Британија кад то исто Уједињено краљевство није желело да да ту исту слободу Ирској. Одбијање било какве сарадње са британском круном као део борбе за независност постала је непромењена константа у политици ИРА током њене историје, Други светски рат је такође са собом донео нове оптужбе за издају од стране Британаца, чак је било и оптужби за сарадњу са Немцима (не подсећа ли вас то на нешто?).
Раскол би могао бити друго име ИРА: од Ускршњег устанка 1916, који је утро пут постојању ове организације, и поготово на крају Рата за независност 1919-1921, историја ИРА била је прича растакања јединствене војне формације на више малих, свака је претходнике од којих се одвајала називала опортунистима, увек тврдивши да су легитимни наследник првобитне ИРА и њених идеја које су у главном биле васпостављене Ускршњим прогласом. Први такав раскол десио се 1921. после потписивања Англо-ирског споразума, по којем је Ирска фактички добила право на државност али у оквиру широке аутономије под британском круном под којом је била до 1949, када је коначно добила потпуну независност. Ипак, део Смарагдног острва остао је у рукама Британаца. Шест општина у регији Алстер, данас познате као Северна Ирска, остале су део Уједињеног краљевства захваљујући великом број протестантских досељеника. Тиме што се Британија није одрекла ових северних територија осудила је себе на несрећу коју је са собом носила будућност.
За ирску оружану борбу 20. века историја је уистуну била посве циклична, пошто се модел отпора из 1921. наставио понављати. На сличан начин је 1969. основана „Привремена“ ИРА (познатија као ПИРА – Provisional IRA), вероватно најпознатија од свих фракција. Њена појава повезана је са настанком северноирског покрета за грађанска права током шездесетих – католичко становништво захтевало је прекид дискриминаторне политике локалних власти Северне Ирске и Лондона, са акцентом на локалне изборне законе који су били такви да је за политичке представнике католика било немогуће да победе. Сви протести били су праћени агресивним активностима од стране супарничких Ираца – протестаната. То нису биле само полицијске снаге већ и велики број лојалиста који су живели на северу острва и на које је Лондон могао да рачуна. Они нису оклевали да се такође организују у своје борбене постројбе и да нападају непријатеље круне. Због тога су, поред сукобљавања са војском и полицијом, чланови ИРА били позивани да се супротставе организацијама попут Алстерског одбрамбеног удружења (Ulster Defense Association), Алстерских добровољачких снага (Ulster Volunteer Force), и Командоса Црвена Рука (Red Hand Commando).
Када су улице Дерија и Белфаста биле попуњене барикадама и осветљене запаљеним аутомобилима, поготово када су пале прве жртве бруталности лојалистичких милиција и британске полиције, вођство ИРА било је изгубљено, неспремно за такав развој ситуације, и стога није имало адекватан одговор. Ово је био разлог за други велики раскол у историји ове организације чији је резултат био две ИРА, Званична ИРА (Official IRA) и Привремена ИРА (Provisional IRA). Може се приметити тенденција идентификовања узрока овог судбоносног раскола у разини идеолошких питања, односно размирица десних и левих. Неко би могао закључити да је ПИРА направила десни заокрет потврдивши тиме праву марксистичку природу ОИРА. У ствари, Китан Гоулдинг, војник са дугим стажом и будући вођ ОИРА, користивши се једим од главних командујућих положаја, отпочиње активну капању током 60их за промоцију марксизма унутар ИРА, што је неминовно довело до замагљења појма „непријатељ“ те запостављање пажње главним узроцима сукоба у Северној Ирској: националним (Ирци насупрот Британаца и лојалиста)и верским (католици против протестаната) факторима. Такав нови приступ био је осуђен да наиђе на противљење што се на крају и десило појавом Шона Мекстивена, првог команданта ПИРА и ревносног католика, који је и пре ескалације конфликта у Северној Ирској почео да окупља противнике Гоулдингових идеја. Ово није подразумевало никакву „корекцију“, већ поштовање курса класичног ирског републиканизма у којем је важно место заузимало питање заштите идентитета, националног и верског.
Тако се, између осталог, формирала Привремена ИРА, а следеће две деценије биле су засићење актима политичког насиља са обе стране. Прва тачка у ангажовању за активно делање било је решавање питања снабдевања оружијем. Тако су, у наредним годинама, ирски националисти пронашли бројне савезнике, укључујући и колумбијски ФАРК, затим Палестинску ослободилачку организацију (ПЛО). Значајну улогу играла је и ирска дијаспора у Америци која је куповала, а некад и једноставно крала оружије из војних складишта. Неки су, попут баскијске ЕТА пружили више симболичну помоћ пославши Ирцима неколико десетина пушака, међутим то није био јединствени пример помоћи ПИРА. Људи попут либијског вође, Моамера Гадафија, који су током Хладног рата волели да нервирају САД били су заиста великодушни. Брод по брод, Ирци су се снабдевали огромном количином муниције, пушака и експлозива. Постоје гласине да су Либијци послали толико експлозива да је ПИРА могла деценијама да врши бомбашке нападе. Да британска војска није успела да пресретне неколико ових пошиљки, можда би бомбашка кампања Ирске републиканске армије трајала до Судњега дана.
Док су неки очајнички желели отићи у иностранство по нове количине оружија, други су се борили код куће, водећи рачуна о целој мрежи, наслеђу прошлости којем је још увек требало иновација. Било је потребно контролисати ситуацију у регионима и решити питање финансирања. Добротвори из дијаспоре нису били једини начин на који је ИРА зарађивала, њени борци су контролисали готово све канале кријумчарења на острву, а по некима су чак и шверцовали нафту.
Решавање питања контроле зависило је од неколико фактора који се могу сажети у две тачке:
1. Апсолутан војно-безбедносни капацитет јединица ИРА: довољан број јединица и опреме, борба против британске службе унутар редова ИРА, инфилтрација у лојалистичке организације.
2. Оданост становништва: на овом пољу ИРА није имала никаквих проблема већ је заправо била у идеалној ситуацији. Велики део католичког становништва шест општина Северне Ирске који није био у ИРА је ревносно подржавао њен рад. У великом броју регија, ауторитет ИРА је потиснуо званичну администрацију, житељи су се без оклевања обраћали органима ИРА уместо општинским властима. Британска влада ништа није могла да уради поводом тога, а напори да се овакво стање промени само су још више погоршали ситуацију. Пракса интернирања (хапшења због постојања сумње) 70их навела је велики број људи, оних који на то никада нису ни помишљали, да се прикључе ИРА.
Седамдесете су генерално биле златно доба европског тероризма сваке боје и укуса – црвени, односно анархистички и комунистички, и црни, односно фашистички и националистички. Стога, овај период у дугој историји ИРА написан је на специфичан начин. То је било време жестоких сукоба са Лондоном, када је Северна Ирска потпала под директну власт британске престонице а улице су биле препуне непријатељских војника, време тоталног неспокојства и праве гериле. Свака акција британске војске добијала је веома окрутан одговор. Британски контигент живео је у сталном страху јер су сви знали да побуњеници могу напасти у било ком тренутку. Симболична дела освете за убијене Ирце католике (попут оних после Крваве недеље јануара 1972.), минирање аутомобила, брзи напади на војне и полицијске патроле, бомбашки напади на базе, методични рад снајперских група – све што се могло радило се.
Оне, који су пали у руке Британаца, чекали су затвори и нови изазови. У почетку су британци примењивали такозваних „Пет начина“, скуп инвентивних мучења која нису захтевала ручни рад. Када је светска јавност сазнала за ово, Британци су одмахивали руком рекавши да не крше ни један нормативни документ, већ да само поступају у дозвољеним оквирима и испробавају ефекте сензорне депривације. Све у име науке и без икаквих нарушавања принципа хуманости! Постало је још веселије 1976. У логорима за мучење режим мучења се у главном сводио на физичко повређивање и психичко изнуривање. Међутим, држава је сада почела да одузима и достојанство затворених – укинута је одредба о статусу ратних заробљеника за све оне за које се сумњало да су умешани у побуњенички покрет. Сада су борци, који су приступивши у редове ИРА пошли у рат, били доведени у исти ранг са талогом друштва – убицама, лоповима и силоватељима. Ове промене биле су наглашене и визуелно, ирски националисти били су приморани да носе исте затворске одоре као и остали. Одговор на ове одлуке британске владе био је крајње одважан – специфични су били „прљави“ и протести „покривача“, а на крају је дошло и до штрајка глађу 1981. године, који је започео Боби Сендс и током којег је живот изгубило 10 Ираца.
На сваку смрт штрајкача глађу улице Северне Ирске одговориле су демонстрацијама и директном акцијом (сукобима са војском и полицијом, бомбашким нападима итд.). Принцип „око за око“ је овога пута уродио плодом а Британци су поклекли вративши сва претходна права заробљеницима, међутим тадашњи председник владе Британије, Маргарет Тачер одбила је да побуњеницима да статус политичких затвореника. Због овога, ИРА је решила да искуша снагу „Гвоздене лејди“ тако што је дигла у ваздух део хотела у Брајтону у коме се одвијао сабор Конзервативне странке. Петоро људи је изгубило живот, а главна мета била је заплашена.
Погибја цивила, иако није био циљ деловања ИРА, и даље се дешавала, и то неретко. Званичне статистике говоре о жртвама субверзивних активности, не о броју цивила, јер у контексту фактичког ратног стања између две етно-религијске заједнице и нерегуларних оружаних формација на прилично ограниченој територији, концепт „цивила“ постаје практично замагљен и нејасан. Ипак, настојало се да се нежељене жртве избегну, осамдесетих година главна сврха ИРА постаје наношење што већих жртава институцијама непријатеља, те напади на истакнуте британске политичке личности и објекте од стратешког и психолошког значаја. Такве акције укључивале су дизање у ваздух камиона у срцу лондонског пословног живота, Лондон ситију, бомбашки напад на резиденцију председника владе Џона Мејџора, постављање бомбе у близини Балтичке берзе. Од сада, уколико би било потребно поставити експлозив на неко место пуно људи уследио би позив са поруком о месту и времену када ће се догодити напад са специјалном шифром који би се појаснило да у питању није плод фантазија некаквих шаљивџија. То је постало својеврстан спасилачки сервис који је омогућио да се изврши евакуација места где су постављене бомбе.
Међутим, понекад таква схема није уродила плодом, попут терористичког напада у месту Ома 15. августа 1998. године. Тада је у експлозији живот изгубило 29 људи а више од 200 било је рањено.
Данас је лако пронаћи чувену фотографију која је направљена у Оми тог дана. На њој је мушкарац у жутом џемперу који стоји поред црвеног аутомобила, држећи девојчицу на раменима. Само неколико минута пошто је ова фотографија направљена црвени аутомобил је експлодирао. Јако је чудно уопште што је ова фотографија направљена јер она не приказује журбу полицајаца који би иначе евакуисали све присутне на локацији. Напротив, изгледа потпуно ведро и мирно. Полиција није у потпуности разумела детаље поруке и случајно је евакуисала људе на само место где се експлозија догодила. Пар дана касније ИРА је објавила службено обавештење у којем је преузела одговорност за своје поступке изјавивши да су фаталне грешке у њеном деловању неприхватљиве као и да су неприхватљиви поступци полиције.
Ова порука била је послата од Праве ИРА (РИРА – Real Irish Republican Army) јер је у Привременој ИРА дошло до новог раскола, као и увек реч је о групи која се противи било каквим уступцима Британцима. Овога пута, разлог за раскол био је договор о прекиду ватре 1997. и потписивање Белфастског споразума 10. априла наредне године (познатији као Договор Великог петка – Good Friday Agreement) којим су обезбеђена већа права Северној Ирској (стварање законодавних и извршних тела, аутономија у суштини) и постављена је хипотетичка могућност коначног политичког решења овог сукоба у будућности.
Треба напоменути да овај раскол није био једини (чини се да је ово нека ирска традиција). Можда осетивши надолазећи ветар промена у деловању Привремене ИРА свет је угледала ИРА Континуитета (ЦИРА – Continuity IRA), прилично мала формација ако се говори о људству али и даље активно делује на територији Северне Ирске.
Уколико вам делује застрашујућа могућност да се заплетете у овај хаос бројних фракција које су све у називу имале ИРА, сетите се да није споменуто да се из ОИРА родила Ирска народноослободилачка армија (ИНЛА – Irish National Liberation Army) давне 1970. док је фракција ОИРА странке Шин Фејн (странка која је деценијама практично била политичко крило ИРА и пролазила кроз сличне процесе) формирала нову Радничку партију Ирске, која је пре узимања овог назива доживела одлив чланова у новостворену Ирску републиканску социјалистичку партију.
Вратимо се Правој ИРА, односно РИРА. Било би коректно рећи да, иако се не може квантитативно поредити са својим претходницима, ПИРА, ипак активно следи линију делања коју је ПИРА покренула. Почетком 2000тих РИРА активно делује у Ирској али и шире, у Перфидном Албиону, бирајући за своје циљеве „класичне“ објекте: војне касарне и базе, полицијске станице и још много тога. Међу најистакнутијим нападима Праве ИРА је гађање РПГом седиште МИ6 као и слање експлозива војним службама на југо-истоку Енглеске. Неко време ова организација је била заузета решавањем својих послова у домовини јер је деловало да ће фронт бити велик. Вршена је темељна провера сопствених редова како би се разоткрили агенти британских служби, регрутовање и обука чланова, успостављање односа са другим групама. ИРА је 2010. године почела да се на најбруталнији начин обрачунава са дилерима дроге и другим бандама, и сасвим је извесно да ће из тог сукоба изаћи победоносно скупивши под своје вођство нове људе попут Републиканске акције против дрога ( РААД – Republican Action Against Drugs). Ова група позната је по својим казненим експедицијама усмереним против нарко дилера. Резултат овог спајања био је и нови назив којем је кумовало новинарство. РИРА је сада постала НИРА – Нова ИРА. За сада, надајмо се, нема нових цепања унутар организације. РИРА је следила традицију других ИРА које су увек биле повезане са неком странком која би у суштини била њихово политичко крило, сматра се да Права ИРА (РИРА) има везе са бар две, маргиналне, политичке странке – Ослобођење (Saoradh) и Покретом за суверенитет 32 општине (32 County Sovereignty Movement).
Дакле, дан данас, осим бројних малих група, имамо две силе – ИРА Континуитета и Праву односно Нову ИРА. Ни једна од две није положила оружије и за разлику од својих претходника нису одустали од коришћења силе као средства за уједињење Ирске. С времена на време они остављају трагове свог деловања, било у нередима на улицама или у експлозивима које полиција проналази испод аутомобила.
Стога се не може дефинитивно констатовати да је фаза силе у сукобу у Северној Ирске део прошлости јер време стално доноси нешто ново. Не знамо какве би Брегзит последице могао оставити, нити какви ће бити односи двеју земаља које уједињује заједнички проблем и радикалних остатака некад великог побуњеничког покрета. Међутим, у овом тренутку је тешко оценити да ли ће у случају ексалације подршка ИРА бити близу оне коју је имала у другој половини двадесетог века. Тада су људи који су узимали у пушке и упирали их у омражене „Хуне“ постајали народни хероји, данас се ситуација драстично променила, такви људи добијају само псовке и проклињања.

Comments are closed.