Већина људи повезује успон идеологија револуционарног национализма са Италијом и вођом фашиста Бенитом Мусолинијем. Међутим, врло се често заборавља да је духовни потенцијал идеологије револуционарног национализма постављен од стране организације која се зове „Француска акција“. Управо се у Француској, која се развијала сто година под сенком буржоаске револуције, родила идеолошка основа револуционарног национализма. Израз овог потпуно новог начина размишљања у Европи били су погледи Шарла Мораса – идеолошког родоначелника и политичког учитеља европског револуционарног национализма.
Са њим ћемо и почети анализу историје француског револуционарног национализма.
Шарл Морас рођен је у Матригу, на југу Француске, 1868. године. Као и на многе француске интелектуалце, Француско-пруски рат који је избио 1870. године, утицао је на много на Морасову мисао. Између осталог, овај рат је изазвао каснију германофобију код Мораса која се промицала кроз читав његов интелектуални рад. У својим најранијим успоменама, он сведочи о узбуђењима и страху из ратних дана. Када је упитао ко су били Пруси, сви су говорили да су то „зли људи и варвари са шиљцима на главама.“ Чак и током немачке окупације у Другом светском рату ова осећања нису била потиснута упркос његовој подршци режиму маршала Петена.
Погледи које је он формулисао постали су основа идеологије Француске акције.
Упркос широко распрострањеној заблуди, Шарл није био оснивач ове организације. Покрет је био основан 1899. од стране Мориса Пижоа и Анрија Вожоа, као реакција на интервенцију левичарских интелектуалаца у корист Алфреда Дрејфуса. Шарл Морас приступа Француској акцији и врло брзо постаје њен главни идеолог. Под његовим утицајем, ова организација постаје стожер монархистичке, контра-револуционарне (у смислу противљења наслеђу Француске револуције) и анти-демократске мисли. Већ 1908. дневне новине „Француска акција“, створене из истоименог часописа, почињу да се појављују на француским улицама. Са издавањем новина такође је повезан и настанак занимљивог феномена, стварање неке врсте борбеног крила које се звало Краљеви витезови. Чланови овог дела покрета продавали су новине Француске акције, били обезбеђење на трибинама и врло често су се сукобљавали у уличним тучама са политичким противницима. Квалитет текстова који су били објављивани у гласнику организације, као и полемичка енергија која је била очигледна, привукла је велики број читаоца а Морас и његов покрет постали су значајне фигуре у француској политици. До 1914. године Француска акција је била покрет са најбољом инфраструктуром и била је највиталнији националистички покрет у Француској.
Француска акција током и после Првог светског рата постаје једна од најпопуларнијих политичких организација у француској. Познати писци и интелектуалци подржавају и придружују се покрету који је себе представио као странку мислилаца и интелекта. Захваљујући својој агитацији, честим нападима на вође демократских и социјалистичких организација, као и полемисањем о постојећем систему, успело је да одвуче један број интелектуалаца од републике и демократије.
Велики ударац за Француску акцију била је је осуда њиховог рада од стране папе Пија XI. Римокатоличка црква сматрала је да је утицај Морасових идеја на младе католике био проблематичан. Неколико чланака Шарла Мораса као и страначке новине стављене су на Index Librorum Prohibitorum. Тиме лист „Француска акција“ постаје први лист који је икада стављен на листу забрањених књига Римокатоличке цркве. У марту 1927. члановима Француске акције било је забрањено да приме Свете тајне. Ови ударци проузроковали су да велики број чланова напусти организацију. Међутим, по враћању анти-комунистичког сентимента у редове Римокатоличке цркве због Шпанског грађанског рата, папа Пије XII одлучује да повуче осуду Француске акције.
Упркос бројним ударцима, Француска акција је и даље остала битан фактор у француској политици. Раст подршке ауторитарним покрета широм Европе није заобишао ни Француску, па је велики број људи опет почео да ступа у редове Морасове организације. У то време долазе чланови нове генерације попут Робера Бразијака, Пјера Беное, Тијерија Молинеа и других.
Са порастом популарности фашизма и стварања првих фашистичких организација, уз папску осуду, монархистички покрет у француској бива ослабљен због бројних дисидената. Жорж Валоа оснива Снопове, док неки чланови попут Ежена Делонкла и Габријела Жантеа оснивају терористичку организацију под називом „Тајни комитет револуционарне акције“ познатију као „Кагула“.
Током Другог светског рата, по проглашавају Државе Француске од стране маршала Филипа Петена и његовог покретања националне револуције, Морас окупља своје чланове око колаборационистичког режима. Монархисти су се надали да ће Петен обновити краљевину. Ипак, чланство Француске акције било је подељено око подршке режиму маршала Петена. Одређени број чланова приступио је Француском покрету отпора или је избегао из Француске како би се придружио Слободним француским снагама. Други су пак активно сарађивали са окупатором. Позиција Шарла Мораса била је доста контроверзна. Доказани германофоб је 1940. сматрао да Французи не треба да буду привучени немачким моделом државе, чак је организовао анти-немачке трибине. Иако је подржавао владу у Вишију, он је у теорији и даље остао германофоб. Гестапо је чак планирао да га ухапси 1943. године. Морас слави ослобођење Париза од немачких трупа 3. септембра 1944. године, али упркос томе сматра да не треба радити било шта што може наљутити становништво, страхујући од могућности грађанског рата.
После немачког повлачења из француске Морас је ухапшен и спроведен на суд за „сарадњу са непријатељем“. Ова оптужба заснивала се на чланцима које је Морас објављивао током рата. На крају самог суђења, које је било посве једна велика фарса са великим бројем нерегуларности попут лажираних датума или лошег цитирања, Морас је осуђен на доживотну робију и одузимање свих грађанских слобода. Истог момента је избачен са Француске академије (француски еквивалент САНУ), међутим његова столица је остала упражњена до његове смрти. Његово суђење које се одржало у Лијону, изазвало је велику пажњу јавности, домаће али и међународне штампе. Када су покушали да га оптуже за сарадњу са Немцима, Морас је са подсмехом прокоментарисао: "Зар нисам ја највећи германофоб у Француској?". Аустралијске новине „Sidney Morning Herald“ пишу:
„Суђење је створило интересовање за личност и наслеђе овог резервисаног али живахног 75-годишњег старца, чија шиљата брада и оштар глас иду у корак са његовим полемичким способностима. Глув је као топ, али једнако страствено аргументује своје ставове као и било када у последњих 50 година, од Мораса се очекује да ће се борити жестоко – али узалудно – у судском поступку који ће вероватно бити дугачак и тежак, и који ће можда изазвати нереде у Лијону.“
Морас је због здравствених разлога пуштен из затвора 1952. Године и пребачен је у болницу. Своје последње дане проводи у клиници у Туру где је и умро.
Идеје Шарла Мораса биле су засноване на интегралном национализму, који је он дефинисао, и на хијерархијски уређеном друштву коју води снажна влада. Ово су биле основе за његову подршку католичкој вери и обнови француске монархије.
Он је формулисао агресивну политичку акцију која се разликовала од његових монархистичких супарника, легитимиста, који су били поприлично апатични према политичком делању. Створио је облик контра-револуције која је била у супротности са обичним конзервативизмом, успео је да формира идеју реакционарне мисли која би активно мењала историју, што је поприлично парадоксално. Његов интегрални национализам одбијао је све принципе демократије, критиковавши све промене од Француске буржоаске револуције, заговаравши повратак наследној монархији.
Као и многе тада у Европи, прогањала његова размишљања прожимала је мисао о декаденцији. Сматрао је да је Француска изгубила сво своје величанство 1789. које је наследила од њених корена као провинције Римског царства, и од којих је искована, како је рекао „од четрдесет краљева који су за хиљаду година створили Француску“. Француска револуција за њега је била негативна и деструктивна.
Корен пропадања нашао је у Просветитељству и Реформацији; извор зла описао је као „швајцарске идеје“, очигледно повезујући то са Жаком Калвином и Жаном Жаком Русоом. Морас је за пропадање Француске оптуживао „Анти-француску“ коју је дефинисао као „конфедерацију четири државе – Протестаната, Јевреја, Масона и странаца“. За њега су заправо прва три била „унутрашњи странци“.
Иако је подржавао монархију, у многоме Морас није био типични монархиста француске монархистичке традиције. Његово подржавање обнове француске краљевине и успостављања католичке вере као државне било је из чисто прагматичних разлога. Сматрао је да је државна религија једини начин да се одржи јавни ред и морал.
Морас је за разлику од већ поменутих легитимиста заговарао политичко деловање. Његов слоган био је „Политика на првом месту!“. Такође имао је и атипичне ставове о религији, био је агностик. Католичку цркву подржавао је због тога што је била дубоко уткана у историју Француске али и због њене хијерархијске структуре и клерикалне елите које су биле одраз једног идеалног друштва. За њега, Црква је била малтер француског идентитета. Међутим, на крају свог живота Морас је прешао у католичку веру.
За Француску акцију, будућност је искључиво била везана за монархију. Само је монархија пружала спас друштва и једино она може одговарати за правни поредак спречавајући раздор и катастрофе. Сматрали су да је монархија једина која може заштитити интерес француског друштва. Монархија мора би требало да буде апсолутна, али не по узору на тиранију Луја XIV већ налик на „слободну монархију“ Франсое I. Када је монархија успостављена (овом догађају би прво претходио период националистичке диктатуре) биће спроведена депарламентаризација друштва – странке ће бити забрањене и биће затворене штампарије које су издавале политичка дела, парламент ће бити распуштен. У исто време, провинцијама треба дати аутономију, слободу стваралачког деловања, слободу синдикалним и образовним органима. Држава би требала „смањити“ своје функције: она под контролом држи политичку, делом економску и делом духовну сферу живота њених становника. Остатак контроле преноси се на регионална тела по принципу „ауторитет одозго, слобода одоздо“. Ствара се мала, али професионална војска, постоји и велика али се заснива на служењу војног рока.
Француске провинције дужне су добити пуно аутономију за своју унтрашњу политику (самоуправљање) а само ограничен део политичке моћи бива у рукама „центра“. Провинције морају саме решавати унутрашња политичка питања. Главни задатак „центра“ је да заштити државу од спољних непријатеља. Оваква традиција функционисала је успешно све до Француске револуције, да би после ње била замењена републиканским унитаризмом који гуши слободу провинција са својом огромном бирократском машином, и спречава изражавање правог француског духа.
Будући да је био агностик, Шарл је ипак препознао да је црква по својој природи отелотворење хијерархије и институције која обликује јавни морал приближавајући га моралном идеалу Хришћанства. „Онај ко се удаљава од чврсте филозофије католичанства, удаљава се од било какве трајне хармоније правде и користи,интереса и права, духа и дела.“
За њега је, поред тога, само католичанство блио темељ на коме је заснована „латинска раса“ и Француска. На крају крајева, чак га је и папа Пије X назвао заштитником вере, предупредивши тиме било какве нападе на њега са деснице.
Друштво мора бити устројено и засновано на политичким, економским, социјалним и културним удружењима – корпорацијама, коморама, институтима, гилдама, цеховима, радничким синдикатима. Пред њима стоји решавање главна питања унутрашње политике у социјалној и економској сфери. Све су то природна удружења, као што је и породица основна јеиница друштва, и управо се на њој заснива. Држава мора да спречи дозволу произвољности и недостатака у овој структури.
Матерњи језик, крв, вера, уметност, традиције и обичаји – то је све део једне органске целине која се назива нација. Француска нација није изузетак. Француска је држава коју је створила француска нација , зато је и недељива и сматра се јединственом целином. Због тога је један од најважнијих задатака државног апарата да чврсто брани све темеље француске нације и да спречи њено пропадање и заборав (заузврат, деца нације јој се морају у потпуности посветити).
Идеологије либерализма и социјализма су, за Мораса, засноване на лажном постулату једнакости људи.
Пре „слободе, братства и једнакости“, Француска је била велика држава која је заузимала достојанствено место у свету и имала је величанствену културу. Демократија води ка власти новца и духовном разбијању друштва, постепеном окретању синова нације против своје мајке и постепеном распадању нације. „Слобода“ води до слободе богатих, „једнакост“ ствара пут за најгоре на власти, „братство“ води ка космополитизму – друштву без корена, које брише национални идентитет.
Комунизам и социјализам воде до „економског изједначавања“, што је неприхватљиво, они такође заговарају револуционарне методе за отелотворење својих идеала, а свака револуција је хаос, анархија, терор, уништавање традиционалне структуре друштва. Анархизам, уништивши државу, неће моћи да изгради ништа вредно на њеном месту, утопијски је и, дакле, немогућ. Анархисти су искрени у својим настојањима, али само монструозни деспотизам може изаћи из њихових пројеката.
Шарл Морас је такође био велики противник протестантизма. За њега је потестантизам, прво и пре свега, био духовно супротстваљен католицизму због величања индивидуализма, уништавајући тако заједницу. Друго, он је историјски био у служби непријатеља Француске – Немачке и Велике Британије, и треће, допринео је формирању либералних идеала просветитељства. Због тога, његовом утицају, његовој појави у билок ком облику, треба се супротставити жестоком борбом.
Морас је био посвећен идеји супериорности Латинске расе – групи етноса који говоре романским језицима и који су формирани након пада Римског царства.
Сматрао је да би јединство ових нација у оквиру заједничке уније или државе допринело владавини мира у Европи и спречавању успостављања Немачке хегемоније.
Иако су неке тачке програма Француске акције реализоване током националне револуције маршала Петена попут повратка предреволуционарној административној подели државе, укидања департмана и обнове покрајина у чијем стварању су узете у обзир регионалне карактеристике земље.
Огроман утицај Шарла Мораса и Француске акције на будуће фигуре национал-револуционарних покрета тешко је не увидети. Његове идеје присутне су код ЗБОРа Димитрија Љотића, шпанског фалангизма али и руског солидаризма. И дан данас можемо осетити његов утицај, али и исправност његових идеала. Морас је и дан данас присутан у Француској, он живи кроз, и даље активну, Француску акцију која се и даље држи идеала свог учитеља.
