ЖОРЖ ВАЛОА И ЛЕВИ МОНАРХИЗАМ

СРЕЋАН 125. РОЂЕНДАН РАТНИКУ-ПИСЦУ ЈИНГЕРУ!
April 4, 2020

ЖОРЖ ВАЛОА И ЛЕВИ МОНАРХИЗАМ

Идеја левог монархизма Жоржа Валое састоји се у томе што – „Краљ не може бити покровитељ само једне социјалне класе – онје независни и суверени арбитар који је нужан и неопходан свим класама ради заштите њихових заједничких интереса.“. Како би остварио ову идеју, он је покушао да створи везу између монархиста и радничког покрета. Такође, у његовим покушајима за остварење овакве идеје било је спајања идеја ројализма и анархо-синдикализма. Овај мисаони експеримент изродио још једну нову идеју – „Радници морају имати снажну класну свест, са којом ће они инстинктивно моћи да се склањају од свих врста политичара, интелектуалаца и испразних буржуја, који желе да продру у њихово окружење само како би експлоатисали туђ рад.“.
Према томе, класни дух који је замислио Валоа не води ка класној борби у марксистичком смислу: питање успостављања диктатуре пролетеријата се не поставља, буржоазија је дужна одиграти неопходну улогу у општенационалном друштвеном животу, коју мора марљиво испуњавати, максимизирајући своје напоре на развоју производње.
Радницима су потребни руководиоци чак и, како је сам Валоа тврдио, „строге“ вође, јер су за радничку класу увек били пожељни марљиви и домаћиснки оријетисани капиталисти, који знају како да поштено плате рад, а не „власници-филантропи“, чији је покровитељски однос према радницима био прилично увредљив за саму радничку класу.
Другим речима, животни егоизам организатора производње је много пожељнији од патерналистичке наклоности, али само под условом да њихов егоизам буде од користи националним интересима.
Такве су биле идеје, које је Жорж Валоа стремио да распространи у радничким круговима. Неколико рецензија његовог дела „Монархија и радничка класа“, коју је он послао водећим личностима синдикализма, само су га још више убедиле у исправност својих идеала. Сви они слагали су се са тезом да „Парламентарни републикански режим је категорички некомпатибилан са синдикалном организациом економије и да је Република у суштини непријатељски настројена према интересима радничке класе.“.
Разлог оваквом антагонизму Валоа је видео у либерализму који је наследио своја начела од Француске буржоаске револуције, која је била непријатељска према радничким удружењима, а чија су деловања била забрањена законом Ла Шапел. Међутим, Валоа је такође изјавио да ни социјализам није панацеа за болести либерализма.
Херојска борба шпанских националиста, и њихових сабораца из целог света који су им дошли у помоћ као добровољци, није заборављена. Шпански грађански био је много компликованији сукоб него што се то представљa, врло често лаички. Већ и у самим редовима националиста било је великих подела, свакако је било више јединства него међу републиканцима који су у једном моменту пуцали једни на друге. Нажалост, она струја националиста која је заговарала радикалне промене унутар шпанске државе била је угушена. Шпанска Фаланга дала је највећу жртву за националистичку борбу, њено предратно чланство било је десетковано током рата, већина тих младића плавокошуљаша који су ступили у Фалангу пре рата погинуло је са надом да ће ново сунце огрејатии шпанију. Вође шпанске Фаланге, Хозе Антонио Примо де Ривера, Рамиро Ледезма Рамос и Онезимо Редондо, изгубили су живот већ у првој години рата те је тако Фаланга била обезглављена и потпуно пала под утицај Франсиска Франка.
„Један велики занос правих националиста, који уједно траже и реформе, социјалне реформе, представљала је странка шпанских фалангиста. Она није хтела да се питање монархије већ сада решава. Франко је смрвио шефове те странке, мада је та странка прва изишла на улицу, да се бије са комунистима и мада је она гинула за Шпанију онда, када од генерала Франка није било ни гласа и када је он примио плату републиканског шефа генералштаба.“ писао је Милош Црњански као ратни извештач о фалангистима.
Црњански је у претпоследњој репортажи, објављеној под насловом „Зашто Франко хапси патриоте?“ изразио симпатије за политичку организацију Шпанска фаланга и незадовољство што је Франко уклонио њеног вођу. Црњански им је приписао највеће заслуге јер су били националисти који су први отпочели борбу против комуниста. Уз то им је давао и предност за будућност јер је њиховом политичком програму дао највећи значај.
„Мануел Хедиља није крио своја политичка убеђења. Према интервјуима које је давао, шпанска фаланга имала је следећи политички програм: једну јаку Шпанију, ауторитативну, али и социјалну. И баш социјални део фаланге, сматрао је Мануел Хедиља за важнији. Тражио је да се одмах решава питање аграрне реформе и нарочито земљорадништва, које је у Шпанији пролетеријат на великим феудалним поседима. Према Мануелу Хедиљи национална побуна не би имала никаква смисла, ако се не реше социјална питања. Фаланга је била нарочито против старих политичара, против бивших партијских величина. Међутим, Мануел Хедиља није био против марксистичких маса. Он је говорио да треба стрељати комунистичке шефове, али да не треба грозотама одбијати од себе радничке масе, које су се нашле на супротој страни од националиста. Врло строго говорио је мануел Хедиља о цркви, мада је био добар католик и мада се у фалангу примају искључиво католици.“
Данас се сећамо њих, шпанских бораца за слободу, оне који су и пре рата, за време њега, и по његовом окончању наставили револуционарну борбу. Победа у Шпанском грађанском рату за националисте била је значајна али је за онај револуционарни део представљала увод у нова страдања.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *