СРЕЋАН 125. РОЂЕНДАН РАТНИКУ-ПИСЦУ ЈИНГЕРУ!

ЖОРЖ ВАЛОА И ЛЕВИ МОНАРХИЗАМ
April 4, 2020
НАЦИЈА И НАЦИОНАЛИЗАМ
April 4, 2020

СРЕЋАН 125. РОЂЕНДАН РАТНИКУ-ПИСЦУ ЈИНГЕРУ!

На данашњи дан обележавамо 125. рођендан немачког писца-ратника Ернста Јингера. Двадесет деветог марта у граду Хајделбергу рођен је Јингер као најстарије од шесторо деце успешног бизнисмена и хемичара Ернста Георга Јингера и његове жене Каролине Лампл. Већ у својој младости Јингер показује свој бунтовни и авантуристички дух. Са 18 година бежи од куће и придружује се француској Легији странаца те је послат у камп за обуку у Алжир. Одатле дезертира али је убрзо ухваћен и враћен у камп, пуштен је из Легије захваљујући интервенцији немачког министарства спољних послова и његовог оца.
Годину дана касније избија Велики рат а Ернст Јингер се добровољно јавља да оде на фронт. Након првог рањавања 1915. постаје „фаненјункер“ након чега наставља да се пење уз лествицу војних чинова. У својој улози командира чета и водова брзо стиче репутацију и поштовање због свог држања и командовања током борби као и у извиђачким мисијама и офанзивним патролама. Показао се као вешт, храбар и интелигентан војник те. Постао је познат по показаном спокојству, чак и пред непријатељском ватром.
У свом светски познатом мемоару „Челична олуја“ (In Stahlgewittern, 1920), Јингер говори о заузимању француских положаја на првој линији током Битке на Соми у гранатираном рову који је толико преоран гранатама да је постао само кратер испуњен остацима мртвих сабораца.
„Док је олуја беснела око нас, ишао сам тамо-амо у мом сектору. Људи су већ ставили бајонете. Стајали су скамењено и непомично, са пушком у руци, на грудобрану у рову, посматрајући поље. С времена на време, на светлу сигналне бакље, видео сам челични шлем до челичног шлема, блиставо сечиво до блиставог сечива, обузео ме је осећај нерањивости и неповредивости. Можда будемо уништени, али сигурно нећемо бити освојени.“
Током Битке на Соми рањен је и хоспитализован, његов одред одлази на положај при крају Битке код Гилмона и ту бива разорена после британске офанзиве. Трећи пут је рањен Новембра 1916. и добија Гвоздени крст прве класе јануара 1917.
Током четири године рата рањен је укупно 14 пута. Последњи пут је рањен током Великог рата у близини Фавреја у Француској 1918. Метак га је погодио у груди током окршаја са британским војницима, једва је дошао до митраљеског гнезда док му је крв текла из рањеног плућног крила. Када је видео у каквом је стању Јингер, доктор је одмах рекао да не сме да се креће више и да мора да легне. Док је био на носилима, санитет је био нападнута а доктор је био убијен. Један војник је подигао Јингера и почео да га одвлачи даље од борбе али је и он убијен после само неколико метара, чак и тада дошао је други саборац који је успео Јингера одвући на сигурно.
Јингер је одликован „Значком рањених“ (Verwundetenabzeichen) и орденом За заслуге (Pour le Merité), највишим немачким војним одликовањем. Он је само један од 11 воља пешадијских чета који су добили ово одликовање (у поређењу са готово 700 виших официра).
Током Другог светског рата, служио је као капетан и био је стациониран у Француској, где се дружио са француским интелектуалцима током немачке окупације француске. Његов најстарији син Ернст Јингер Млађи, био је кадет у морнарици и погинуо је у Италији. После рата Јингеру је било забрањено да објављује књиге 4 године од стране британских окупационих власти због његових „сумњивих“ ставова и његовог одбијања да се подвргне процесу „денацификације“.
Главна тема Јингерових писања и његовог погледа на свет била је слобода. Не јефтина и плитка дефиниција слободе коју нуди савремено либерално друштво, већ тешко стечена и брањена унутрашња слобода појединца који подноси потешкоће и искушења протицања времена. Јингер је био велики критичар Вајмарске републике, рекавши да „мрзи демократију као кугу“. У његовом есеју „О болу“, он одбија либералне вредности слободе, сигурности, спокојства и сигурности, и уместо тога тражи човека који је у стању да издржи бол и жртву. Иако је имао снажне конзервативне, националистичке и традиционалистике погледе на свет, Јингер није био љубитељ Трећег рајха и његове политике. Међутим, био је пријатељ Мартина Хајдегера, једног од врло важних немачких филозофа и декларисаног национал-социјалисту, и упркос томе што је био интелектуални дисидент, Јингер није био прогоњен од стране власти.
У Јингеровим списима, четири фигуре се узастопно појављују: војник са фронта, радник, бунтовник и анарх или Waldgänger (шетач по шумама/одметник).
Поготово последња фигура одметника је релевантна за Железно доба пропалих идеологија, самоурушавајућег либерализма и друштвене дезинтеграције; ово је доба духовног ропства спојена са очајничком производњом пристанка на све. Слободна душа није анархистичка, то је радикални индивидуалиста који се опире да буде стављен у стадо преко државне пропаганде и утешних лажи. Шума је отелотворење немачког природног поретка и стања. Валдгенгер је човек који може рећи „не“ и да изазове конфузију моралног мртвила коју нуди савременост.
За Јингера, 1945. није била прекретница која је донела више слободе победом Савезника. Он уместо тога види једну константну тенденцију да се пороби човек. Он не разликује парламентарне демократије од ауторитарних држава,, он закључује да обе намећу своју вољу становништву на идентичан начин. Чак се и у државама које су више него очигледно ауторитарне (Као например ДДР или Северна Кореја) одржавају избори иако 98% гласа за власт. Тих 2% „дисидената“ је потребно држави јер она допушта становништву да верује да такви људи постоје (можда чак и познају једног или двојицу), али је већина „задовољна“. Ту се између осталог даје и привид избора. Контролисаној опозицији је дозвољено да постоји или као чињеница или фиксија, али њена главна улога је да служи за одржавање „одговарајућих“ партија и размишљања.
Либерално-капиталистичке демократије и социјалистичке народне демократије су два лица истих настојања са лако поткупљивим нижеразредним чиновницима.
Избори нису такмичења представљања најбољих метода и идеја управљања државом, већ такмичења популарности на тему чије ће политичко „племе“ доминирати ове сезоне. Чини се да се ове странке међусобно супротстављају, али једноставно служе као вентил који дозвољава „промену страже“ сваких пар година.
На основу изборног процеса који се, чини се, одвија слободно, Јингер описује зависност појединца од очекивања која му се отворено или индиректно намећу. Дакле, изборни резултати, анкете и статистике су бесмислене, оне не одражавају истину. Дисциплина захтева да се појединац мора доказати изван ових мерила.
„Отпор одметника је апсолутан, он не познаје неутраност, ни помиловања, ни притворе у казаматима. Он не очекује од непријатеља да прихвати аргументе, а камоли да се понесе витешки. Он такође зна да што се њега тиче, неће бити направљен изузетак смртне казне.“
Поготово у овим временима, важно је прихватити позицију одметника (валдгенгера). Бити господар над самим собом и живети у складу са природним поретком, пре него пожелети господарење другима.
Док смо у изолацији због владиних мера против Коронавируса, изложени смо стално променљивим статистикама стопа смртности, збуњујућим и често контрадикторним информацијама о томе како себе заштитити од вируса, све то уз агресивну пропаганду како држава функционише, док у старности државни чиновници размишљају о самоубиству због ове ужасне ситуације. Сви знамо да држава нема појма шта у овом тренутку ради и како да се постави у овој ситуацији. Знамо и да политичари више брину о сопственим каријерама него о добробити народа. Слободна душа уместо свега тога занемарује панику владе и маса – осврће се на кризну ситуацију, размишља о себи и предузима одговарајуће мере како би се изоловао од света маније и хистерије.
Вратимо се горепоменутом цитату: „Одметник неочекује витештво и помиловање од својих непријатеља, ни он то не може гарантовати за непријатеље природног поретка – или себе.
Будимо више као Ернст Јингер. Имајте сопствени став, обликујте ваша мишљења и одуприте се мелодији Фрулаша из Хамелина у служби безличног глобализма.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *