Говорити данас о идеологији национал-синдикализма и зачетнику ове идеје Рамиру Ледезми Рамосу је врло тешко што због тога што је већина доступне литературе и његових радова је искључиво на шпанском језику, а и скоро 40 година након Франкове смрти поједини људи злонамерно – што из интереса, што из незнања – повезују национал-синдикализам (НС у даљем тексту) уз сам франкизам. Априла 1937. настаје хибрид ФЕТ – ХОНС (ХОНС-а се уједињује с клерикалцима и монархистима против републиканаца) Шпанцима је главна парола била „За Бога, Шпанију и Национално-синдикалну револуцију“. Истина било је пуно „за Бога“ и назовимо то „за Шпанију“ али зато ништа за НС револуцију. Шпанци су скоро 40 година живели под паролом НС без да су икада осетили бит саме идеје. Дух НС и идеологија, све што им се представљало као такво било је изврнуто од стране технократа Опус Деи-а, монархиста, реакционарних десничара покривених Католичком црквом и војском – другим речима франкиста у пуном смислу те речи.

Власт се трудила свим силама маргинализовати прави НС. Мануел Хедиља, Руиз Кастиљехос, де лос Сантос, Шамаро су осуђени на смрт, а Феликс Гомез и Ангел Алказар де Веласко на доживотне затворе, остали на краће казне. Франко их је оптужио као противнике уједињења шпанских националиста, те да су лажни представници идеологије НС. Поједини Нсовци су мислили да ће сарађујући са Франком утицати на њега и тако вратити прави смисао идеји, неки су се као што видимо борили и за то платили. Но, већина је ипак прихватила то уједињење понајвише реакционарни елементи ХОНС-а којима је НС био само политичка одскочна даска за своје буржујске интересе на које је Ледезма често указивао Хозе Антонију Приму де Ривери.

Ледезма и Хозе Антонио Примо де Ривера су били прави идеолози фалангизма односно националног синдикализма(с чиме Франко нема никакве везе), обојица су погубљени од стране републиканаца 1936. Међу њима је дошло до сукоба због тога што је Ледезма често упозоравао Риверу на опасност коју клерикални реакционарни десничари представљају за покрет, што је Ривера сматрао претераним. Убијени од стране републиканаца, њихову идеју је сваки дан после убијао сам Франко и сви они плавокошуљаши који су напустили своју изворну идеју и окренули се политичком опортунизму.

Национални синдикализам је тежио да споји две радикалне концепције национализма и социјализма, како сам Рамиро Ледезма каже: ''Постоје две речи: Једна је, национална идеја, Отаџбина као историјски концепт и као гарант историјског постојања свих Шпанаца; друга је, социјална идеја, социјалистичка економија, као гарант хлеба и економског благостања свих људи.

Од самог почетка Рамиро Ледезма и његове Групе национал-синдикалистичке офанзиве (Juntas de Ofensiva Nacional Sindicalista –JONS/ХОНС) тежили су привући раднике ка националној идеји и створити јаку пролетерску базу, сам Ледезма је често сматрао своје порекло средње класе као проблем. ХОНС је требало да буде организација радника,сељака и радикалних интелектуалаца који се заједно боре против буржујског поретка.

ХОНС је био политички покрет са националистичким језгром и великом социјалистичком перспективом. За типичне десничарске националисте Рамиро је рекао: „Ми врло добро знамо већ дуго времена шта да очекујемо од десничарског патриотизма, поготово од оних сила које су директно клерикалне и које су повезане са сакристијама. Сваки дан је све више очигледно за нас да је национална слабост Шпаније постоји, великим делом, захваљујући „лењим патриотизмом, лажним и без топлине“ који је до сада владао и који је био узгајан и усмераван од десничара.“

Судбина заједништва за њега је увек била повезана са прерасподелом богатства: „Подела богатства националним могућностима, односно гипкости Шпаније и просперитету народа. ... са нама, затим радницима; да национализују паразитско банкарство, да национализују транспорте, да се прекину радње шпекулантске пиратерије и да се истребе профитери. ... ХОНС тражи и жели национализацију превоза, као озлоглашеног јавног сервиса, контролу финансијских спекулација високог банкарства, демократске гаранције привреде људи; регулисање камате или дохотка произведеног новцем који се користи у експлоатацији националне корисности; демократизација кредита, корист синдиката, комуналних група и малих предузећа; укидање присилне незапослености, држати се начела да је рад право свих Шпанаца, као гаранцију против глади и беде, једнакост пред државом свих елемената који учествују у производњи (капитал, радници и техничари) и ригорозну правду која ће бити одговорна за дисциплиновање организама у националној економији; укидање злоупотреба привилегија и успостављање хијерархије државе која досеже и његује све класе шпанског друштва.“

Рамиро Ледезма је такође и знао да критикује неке покрете због њихових десничарских елемената, као на пример италијански фашизам: „Фашизам је ефективно срушио политичке институције буржуја и дао је пролетерима нови морал и политички оптимизам, али да ли је он срушио или ослабио велика утврђења финансијског капитала, високу индустријску буржоазију и земљопоседнике који зарађују на уштрб државе и народа? И, даље, да ли заправо омогућује елиминисање капиталистичког система и да ли може да базира свој режим на економским интересима широких маса?“

Због честих критика десничарским националистима јасно је зашто му је Франков режим на крају окренуо леђа и допустио да Рамиро Ледезма буде стрељан од стране комуниста. Револуционарни компромис је нешто што Рамиро тражи и од шпанског сељака, његове речи били су меци против руралног капитализма:

„Шпански сународници! Земља је нација! Сељак који обрађује земљу има право да ужива у њеним плодовима. Владавина аграрног власништва због овога је крађа са пристанком коју је извела монархија и њене феудалне хорде. Земљаци! 147 великих земљопоседника у својим рукама држи више од милион хектара плодног земљишта. Сва земља припада вама! Тражите национализацију земље!“

Овакве економске идеје биле су типичне за радикалне левичаре, што је Ледезма у економском смислу свакако био. Први задатак НС по речима члана ХОНС Педра Лаина Ентралга био је: „ да споји та два неспојива састојка: национално и социјално, Отаџбину и рад. Нико није мислио да је усвајање термина који је шарамантан али и полемичан, национал пролетерска револуција, заправо био део рефлексивне и опрезне тактике наших оснивача, већ је то била моментална последица живота у дубоком и срдачном маниру историје нашег доба.“

Било је многих који су покушали да га оптуже да је комуниста али он то дефинитивно није био: „Против комунизма, који има своју дозу разума и ефикасности, ми смо ставили националну идеју коју комунизам не прихвата и која представља за нас почетак сваког људског подухвата истрајности. Ова национална идеја садржи културу и историјске вредности које препознајемо као нашу највишу баштину.“

Почетак Шпанског грађанског рата нашао је Рамира Ледезму у Мадриду, далеко од националистичких снага. Ухапшен је од стране левичарских милиција и интерниран у затвор Вентас, у Мадриду. Одатле је 29. октобра 1936. Одведен на гробље Аравака на стрељање. Међутим, његово стрељање је нешто што су комунисти добро упамтили. Када су га питали за последње речи он се обратио стрељачком воду: „Нећете ме погубити као јагње, умрећу тамо где ја желим!“, након тога се залетео према воду, успео је отети пушку и убио је једног комунисту. Права и херојска смрт једног великог идеалисте.